Gavrilović i Ja

Nas dvojica smo, što reko Staljin, ljudi posebnog kova. Istorijat naših svađa, nesuglasica i razmimoilaženja u detaljima (u načelu smo saglasni) jako je dug i seže u sedamdesete godine prošlog veka. Samo ih novine – iz razumljivih razloga – nisu prenosile. Sve to vreme, međutim, obojica smo smatrali da je prijateljstvo važnije od ideoloških sukoba na levici. Eh, gde bi nam, nešto mislim, bio kraj da su Tito i Draža bili kao Slobo i ja. A gde bi nam tek bio kraj da je istorijski usud na njihova mesta postavio Slobodana i Mene. Kakav bi on samo bio tolerantan Tito, a kakav ja politički korektan Draža. I novija bi istorija svakako bila snošljivija da su Đinđić i Koštunica prijateljstvo pretpostavili ideološkim i proceduralnim razmiricama.

Ćaskajući sa Slobom saznadoh sam da sam i ja istorijska ličnost. I odmah sam se nekako uzoholio. Reče mi Gavrilović da je u Istoriji Demokratske stranke zabeležio da sam posle zabrane prvog opozicionog mitinga u Užicu (eh, slobodarsko Užice, ko ga ne bi voleo) znatiželjnim novinarima rekao: „Užice će biti Temišvar“. Narodna milicija je posle te izjave savila rep i miting je održan. (Borise, očekujem orden i boračku penziju!) Sećam se kao da je juče bilo: stotinak okupljenih, mnogo više „slučajnih prolaznika“ koji bi da čuju šta se priča, a da ne budu na mitingu. I – kao šlag na torti – pokojni Sredoje milicajac, u civilu, sa onim ogromnim kasetofonom u ruci, snima li snima.

Koliko je samo sve imalo više smisla tih burnih godina. Rigidni sistem se raspadao pred našim očima, a vizija demokratske budućnosti bila je gotovo opipljiva. Slobo je mislio da će za ostvarenje vizije trebati nekoliko godina, a ja – ekstremista kakav sam – mislio sam da je i nekoliko meseci premnogo. I, da se ne lažemo, jurodiv kakav sam tih godina bio, krivicu za kašnjenje procesa prebacivao sam na Gavrilovića. Lepo mi je govorio još jedan dragi demokratski pokojnik, Mile Perišić: „Slušaj, podržavaj ti nas, ali nemoj pristupati stranci, nije politika za pisce. „A, Ćosić?“ Ciknuio sam kao ljuta guja i potpisao pristupnicu. „Ćosić nije u stranci.“ Rekao je Mile. „A Pekić?“ Nisam se ja lako predavao. A ni Perišić se nije predavao: „Nisi ti Pekić!“ Rekao je mi je.

Mile je bio u pravu, nije politika za pisce, pa nije bila čak ni za Velikog gospodina koga je na izborima pobedio Šešelj. Sad, posle toliko godina, vidim da Šešelj nije pobedio Pekića nego sve nas. Da me neko pita: „da vreme može da se premota, da li bi poslušao Perišića i ostao po strani“, odlučno bih odgovorio: „Jok, more!“ Jeste da politika nije za pisce, ali ruku na srce, srpska politika nije ni za koga. Hoću da kažem: niko je ne zaslužuje. Ali sad: šta je tu je. Prijateljstva ipak opstaju, a i to je nešto. Triput „ura“ za Gavrilovića.