Čudna stvar: već godinama nema viceva o političarima. Dobro, možda bi se to moglo provizorno objasniti kao posledica demokratizacije posle koje politički i političarski vicevi gube smisao. Sve je, bajagi, transparentno, sve se može reći, nema tu više razloga za subverzivnu sprdačinu sa najvećim sinovima našeg naroda i njihovim genijalnim priključenijima. Ja se, međutim, ne bih složio sa takvim objašnjenjem.
Pre svega, aktuelni političari proizvode neuporedivo više materijala za viceve nego njihovi socijalistički prethodnici. Zahvaljujući izvojevanim slobodama mnogo više brljaju i mnogo žešće lupetaju. A mnogi njihovi potezi, da ne kažem baš svi, prosto vape za dobrim vicem koji bi se godinama prepričavao po kafanama i kafićima.
Može se to tumačiti i ovako: budući da vicevi više ne potpadaju pod onaj zlosretni paragraf, kako ono bi – neprijateljska propaganda – nema više ni ukusa zabranjenog voća, ni one slatke jeze koja te obuzima dok šapatom pričaš vic o Titu i Sofiji Loren. Ili onaj crnjak o pokojnom Džemalu Bjediću koji je poželeo da malo provoza avion. Ama, ni to objašnjenje ne pije vodu. Pre bih ja rekao da je u pitanju ljudski faktor: niti više ima nekoga ko bi bio u stanju da napravi dobar vic. Niti ima onih koji bi mu se od srca nasmejali. Duhovitost je prekonoć netragom nestala. A to je veoma loša stvar. To znači da su smorovi uzeli stvar u svoje ruke i da svemu daju ton.
Sa druge strane, vic uopšte nije naivna stvar. Oni uspeliji iz perioda SFRJota bili su kratka, ali ubitačno tačna analiza i kritika ondašnjeg političkog sistema. A sistem, bogme, nije voleo viceve. Mnogi je šaljivdžija svojevremeno zaglavio u Padinjak zbog „neprijateljske propagande“. Sada ta opasnost ne preti – naprotiv, mnogi bi političar voleo da se o njemu pričaju vicevi – ali viceva nema pa nema.
Nije to dobar znak. To zapravo znači da je Rogonja došao po svoje. Jer ako neko društvo i njegova politička elita nemaju svoju humornu dimenziju, onda to ukazuje da su se i društvo i elita našli u ćorsokaku, u kome je svaka šala suvišna, pa i neukusna. A može značiti da su i društvo i elita postali veliki crni vic. Jer – pazite – da bi vic imao smisla, nekog smisla, bar u malim količinama, takođe mora biti i u okruženju u kome nastaje. A ovde toga više nema. Ali da pokušamo. Pecao Toma Nikolić i upecao zlatnu ribicu. „Pusti me, Tomo“, vapi ribica, „ispuniću ti tri male želje ili jednu veliku. Šta želiš?“ „Hoću odmah da budem predsednik Srbije“, kao iz topa će Toma. „E, Tomo“, neveselo će ribica, „za to moraš upecati Boga.“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
