Goli pištolj

Da stvar okrenem na šalu, predložim ja Pukiju da proda stan, a da živi u pištolju. Onda mi na pamet padne još bolja ideja: da uzme pištoljčić i da puca u dupe geniju koji je drakonski oporezovao simboličnu utokicu. Zašto baš u dupe? Zbog toga, cenjeni publikume, što se takve ideje rađaju na tom mestu. Jer – uzmite olovke u ruke – mi smo ratnički narod, svako ko drži do sebe drži i nešto oružja, nikad se – konačno – ne zna kad će se zaratiti i pripucati; računam otprilike da pištoljskih poreskih obveznika ima najmanje milion i po. Pa vi sad pomnožite. Lepa suma koja, radi prividne beznačajnosti stavke, najverovatnije završava u guzicama dičnih nam državnika.

Sad će drkadžije da zagraje: Pištolji su luksuz! Treba ih još žešće oporezovati. Ne bih se ja s njima složio. Pištolji su ovde, dame i gospodo, alat, sredstvo za proizvodnju, pa ako hoćete i statusni simbol. Ja bih lično, da imam apsolutnu vlast, sledio primer nekih uređenijih zemalja u kojima civilna lica uopšte ne mogu posedovati pištolj ili pušku koja nije lovačka. Zabranio bih posedovanje vatrenog oružja. Takva politika je jako bliska pameti. Hleb se kupuje da bi se jeo, knjige da bi se čitale, a pištolji da bi se pucalo. Evo, nema godine da bar dvoje-troje dece i odraslih ne nastrada igrajući se pištoljima. Uopšte, nije mudro da monopolista sile, država dakle, dopušta posedovanje naprava pogodnih za nasilje. Setimo se samo mučnog nasleđa doktrine Opštenarodne odbrane i „naoružanog naroda“. Drug Tito je diljem bivše nam otadžbine sagradio magacine i napunio ih puškama, municijom, bombama i ručnim bacačima. A znate šta je o tome rekao Anton Pavlovič: puška koja visi na čiviluku u doba realnog socijalizma, obavezno mora opaliti kada se sistem raspadne. Što nam se na kraju i dogodilo. Postojeće pištolje, dakle, ja bih oduzeo, obeštetio revolveraše, pa ih pretopio i podigao spomenik Džonu Vejnu. U Kuršumliji, recimo. Slagalo bi se to sa imenom varoši.