Ono što je za nas, pravoslavne, Teslina urna, to je za katolike Gospa iz Međugorja. I kao što je afera urna uzdrmala pravoslavnu ekumenu, tako je izjava pape Franja da „vidovnjaci nisu deo hrišćanske vere“ uzburkala katoličke duhove. Naročito one u Međugorju. Nije ni čudo. Gospa Međugorska je religiozno-turistička atrakcija, veliki biznis, a za razliku od srpskog pravoslavlja – u kome patrijarha ne slušaju ni episkopi – belosvetski katolici vode računa o papinom mišljenju, pa bi međugorski promet mogao drastično da opadne.
Ovo gore bio je samo uvod u jedno senzacionalno priznanje: I ja sam, grešna mi duša – neka proste i patrijarh i papa – hodočastio Gospi u Međugorje. (Opa, bato, graknuće neprejebivci, moglo se to i pretpostaviti; tu se, u Međugorju, priključio vatikanskoj zaveri i kročio na put izdaje.) Ovako je to bilo. Tamo negde, krajem osamdesetih godina, u vreme kada je blagoukazanije Gospe bilo hit u svetu populističkog misticizma, nedokučivi putevi Proviđenja naneli su me u Mostar, na nekakvu smotru amaterskih pozorišta. Budući da nisam imao mnogo obaveza – zapravo ih uopšte nisam imao – poprilično sam se dosađivao, pa mi je u jednom trenutku palo na pamet da možda ne bi bilo loše, kad sam već tu u komšiluku, da skoknem do Međugorja, pa ako vidim Gospu, videću je, ako ne – nikom ništa. Vredi, kako se to kaže, pokušati.
Da krene u hodočasničku akciju obrlatio sam i jednog mog bliskog prijatelja, čoveka uglednog, stoga mu i ne pominjem ime, da i njega ne optuže za saučešće u vatikanskoj zaveri. I tako mi – da skratim – potegnemo u Međugorje, koje uopšte nije toliko „nedaleko“ od Mostara koliko se meni činilo. Odužio se put, nedelja neka beše, duva neka strašna vetruština, glave nosi, na jedvite jade se mi parkiramo pored desetina i desetina autobusa iz raznoraznih katoličkih zemalja i – šta ćemo, kud ćemo – krenemo za masom ka mestu ukazanija.
A mesto ukazanja! Strmina od one vrste za koju u mom kraju kažu da tu ovce pasu pod ručnom kočnicom, nepristupačno, krševito, dušu dalo za pokajanje i ispaštanje. Na koje se – moj prijatelj i ja – mudro nismo odvažili. Nismo, kao pravoslavni, ni bili u obavezi. Ali kad smo već prevalili toliki put, odlučili smo da nešto pojedemo i popijemo. Što se pokazalo kao nemoguća misija jer kafane u Međugorju nedeljom nisu radile. Nismo se, moj drug i ja, tek tako predavali. I pokazalo se da smo bili u pravu. Naletimo na nekog meštanina, pitamo ga radi li kakav bircuz, čovek po ekavici zaključi ko smo i odakle smo i ništa mu ne bi jasno. Ispostavilo se posle da je domaćin služio vojsku u Gorjanima kod Užica, a da je civilstvu kafedžija, pa je otključao svoju kafanu i tu nas poslužio satlikom legendarne žilavke. Dva-tri satlika, da budem pošten. U neko doba, ja ga pitam. „Je li, bogati, pojavljuje li se Gospa“, a dobričina će kao iz topa: „Pojma nemam. Da sam ja Gospa, ne bih se ja ovde pokazivao.“ Pametnima dosta.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
