Govorancija

I za to se nalaze svakakva opravdanja, pa slušamo žalopojke o iskušenjima tranzicije i informatičkim tehnologijama koje navodno ugrožavaju pisanu reč. Pri tom se zaboravlja da tranzicija u prevodu znači prolaznost, dakle stvar koja je, ako smem tako reći, utkana u samu ideju književnosti. Šta je drugo razlog da se čovek laća pisanja ako ne pokušaj da se pronikne u smisao prolaznosti? Tačno je da su poplava vizuelnih utisaka i čarolija interaktivnosti prosečnom čoveku primamljiviji od avanture čitanja, koja nije nimalo bezazlenija od avanture pisanja. Zaboravlja se da nas, onakve kakvi jesmo i šta jesmo, determinišu knjige koje čitamo. Dva su, recimo, veoma različita puta kojim će krenuti dva blizanca od kojih jedan čita, recimo Novi zavet, a drugi Manifest komunističke partije. Osim toga, prodor novih tehnologija uopšte ne znači smrt onih starjih. Poslužiću se jednom pomalo nategnutom analogijom. Moderne vojske takođe koriste kompjutersku tehnologiju i raspolažu visokosofistikovanim oružjima, ali je nož još uvek standardni deo vojničke opreme. Konzerva mesnog nareska se ne može otvoriti ni avaxom ni laptopom. Kada se pojavio film, proricana je smrt pozorišta. Kada je uvedena televizija, najavljivana je smrt filma. A vidimo da i pozorištu i filmu relativno dobro ide. U tom smislu nisu u pravu ni proroci smrti književnosti. Hvala bogu, još uvek je živa i zdrava i po svemu sudeći umreće tek kada izumre i ljudski rod.

Postoji, međutim, malopre pomenuta realna kriza čitalaca i čitanja. Ubrzavanje događaja, momentalnost optoelektronskih uređaja koji nam omogućavaju trenutni dostup informacijama i komunikacji sa veoma udaljenim mestima, nameće izvesnu površnost i slepilo za dubinu i finese. Ima i druga jedna opasnost koja se nadvija nad lepom književnošću. Mislim na diktat političke korektnosti koji uspostavlja raznorazna ograničenja i kanališe tokove književnosti. Sve se više i sve češće zaboravlja da literature, makar ona vrhunska, ne postoji da bi prenosila slike projektovane realnosti, nego sasvim suprotno – da bi ih razarala i otvarala nove horizonte. Takva literatura jeste donekle odgurnuta u senku takozvane trivijalne i lake književnosti, koja ima svoje mesto i protiv koje se ne treba boriti. Tiranija kvantiteta i tržišna logika nipošto ne bi smeli da se mešaju sa istinskom literaturom. Nije nikakav hendikep ako neku dobru knjigu pročita samo petsto ljudi. U preovladavajućem populizmu, ta cifra se čini malo, ali je ona zapravo ogromna. Vrhunska književnost, kao i filozofija i religiozni spisi i treba da se obraćaju jednom usku krugu čitalaca iz kojeg se docnije formiraju nacionalne elite. Diže mi se kosa na glavi od vizije jednog sveta u kome be se – biram slučajno – Kjerkegorove knjige prodavale u million primeraka.

Ovo mi je prvi put da otvaram neki sajam knjiga, pa mi nemojte zameriti ako ga nisam baš nabolje otvorio.