Grm i zec

Sad se verovatno pitate zašto je prošlo poprilično utoraka bez utisaka o Utisku i – još verovatnije – kao dokazani neprejebivci sami sebi odgovarate da je to zato što sam ljut na Oliveru zbog lošeg utiska koji sam u novembarskom utisku ostavio na dame i gospodu o kojima nemam nikakav utisak, ali to je miljama daleko od činjeničnosti.

Redovno, naime, gledam Utisak, ali poodavno nijedan nije ostavio neki naročit utisak na mene – neke nisam ni odgledao do kraja – zahvaljujući preovlađujućoj skudoumnosti gostiju i patološko suženom polju tema – mešavini seljačkog anarholiberalizma i klerikalizma.

Rekoh „tema“, u množini, a trebalo je da kažem – „teme“ u jednini. Vučić, naime, Vučić i samo Vučić.

DŽaba ja godinama krečim ponavljajući da se tajna Vučićeve svemoći krije u monomanskoj opsednutosti njegovom ličnošću, a da je u toj stvari potpuno nebitan „predznak“ opsednutosti.

Bilo da ga obožavate, bilo da ga satanizujete, rezultat je isti – zapadanje u mešavinu masovne hipnoze i masovne histerije u kojoj ludi (i sve luđi) jebu zbunjene, pa im uši zavrću i rasturaju.

Obavestivši se da će gosti Utiska biti Boškić Obradović, Jovana Gligorijević i Nebojša Romčević, pretpostavio sam da će to biti vredno gledanja i pretpostavka se pokazala tačnom.

Vredelo je videti kako se Boškić svojski trudi da se uklopi u novi, apdejtovani, dibidus demokratski imidž – koji je onomad obznanio SNiS-u na skupu Ujedinjene opozicije – i kako mu to ne polazi za rukom.

A kakav je to novi Boškićev imidž? Ko biva… uvideo je svoje greške, odrekao se brljotina počinjenih zbog „osećanja nemoći“, od sada nadalje radiće isključivo na polzu pravde, demokratije, visokih standarda i ostalih trica i kučina koje me navode na povik – „kondukter, kesu“.

Moj utisak nedelje – iako ni ostale utiske ne treba potcenjivati – nesumnjivo je Boškićeva izjava da se Ujedinjena opozicija – koja, kao što znamo, okuplja sve same filantrope i altruiste – neće boriti za vlast, ministarska i poslanička mesta, nego za „ekspertsku vladu“, što je moju malenkost navelo da se zapita, a za koji će se onda Sebastian boriti i zašto se uopšte upuštaju u politiku?

Hm, ovo poslednje je baš dobro pitanje, na koje znam i odgovor, a sam siguran da ga i vi znate. No, dobro, idemo dalje.

Metar i po od Boškića u prostornom i nekoliko svetlosnih godina u mentalnom smislu sedeo je Nebojša Romčević, koji je – kad bi došao do reči – govorio manje više isto ono što i ja ovde godinama pišem, dakle da naš problem nije Vučić nego neprekinuti kontinuitet politika seljačke metafizike, lopovluka, zatucanosti, mudarluka i javašluka – koje izvlače (pa i nagrađuju) ono najgore u ljudskoj prirodi – posledična opštenarodna lenjost duha koja očekuje da joj sve poslove obavi istovremeno obožavani i omraženi lažni mesija, koga će – po isteku roka trajanja – uvaljati u govna pa izabrati drugog.

Verovatno i vi vidite zeca.

Problem je što ne vidite grm.