Gručodefetizam

I to ja, koji sam nekada – kako tvrde SMS-ovi – bio „ljuti opozicionar“. Omatorio sam, kažu nadalje SMS-ovi, „legao na rudu“, odrekao se „ideala“, pomirio se sa sudbinom.

Gde mi je – pitaju SMS-ovi – negdašnji elan, gde će mi duša? I pročaja. Budući da me mrzi da ovako ćorav kuckam SMS-ove, kritičarima upućujem sabornu poslanicu. Ovako, dakle, gospodo. Da sam omatorio to je tačno, ali to, osim sa neumitnošću protoka vremena, ni sa čim drugim nema veze, sa konstatacijom, međutim, da sam bio „ljuti opozicionar“ blagoizvoljevam se ne saglasiti. Jesam ja tokom devedesetih često bio „ljut“ (a i sada sam ponekad) i jesam vrlo aktivno učestvovao u opozicionim poslovima i danima, ali nikada sebe nisam doživljavao kao „opozicionara“ – pogotovo ne opozicionara po profesiji – bar ne više nego što se kad pešačim osećam kao „pešak“ ili kad vozim krntiju kao „vozač“.

Motiv pak mog nekadašnjeg opozicionog delovanja nije bio vekovni vlažni san srpskih opozicionara – dolazak na vlast – nego suštinska promena načina vladavine i postupna tranzicija Srbije iz plemenske zajednice u državu slobodnih građana. Jedno kratko vreme, dok Đinđić nije javno pogubljen, izgledalo je – pričinjavalo se u stvari – da stvari idu u dobrom smeru, ali nekadašnji zakleti opozicionari, a tadašnji vlastodršci, nisu uložili ni najmanji napor da porade na demitologizaciji Srbije, štaviše za njihovog su vakta teorije zavere, ksenofobija i zatucanost doživeli procvat veći nego u vreme Miloševića.

Tokom prošle prezidencijalne predizbornosti, a na osnovu opozicionih govorancija, stekao sam snažan utisak da niko od oporbenih persona dramatis uopšte i ne pomišlja da, osim Vučića, bilo šta menja, pritom nas ubeđujući da će – kada se oni domognu vlasti – po Srbiji poteći med i mleko zato što su oni manje bučni i „bolji“ ljudi nego Vučić. Pa onda, kada im spočitneš da je Vučić takav kakav je zato što mu mitološki sistem – koji opozicionari i ne pomišljaju da menjaju – omogućuje (i čak ga obavezuje) da bude takav, onda unisono graknu: defetizam!

Evo, uzmimo primer, pročitah jutros na Danasovom sajtu da je Saša Janković blagoizjavio kako „sebe ne vidi“ kao kandidata za gradonačelnika Beograda, što, ako mene pitate, znači da sebe vidi kao nešto mnogo veće i važnije, svejedno što u trenutnom odnosu snaga jedino on ima šansu da pobedi – i to na silu Boga – esenesovog kandidata, ma ko on bio. Pametnima dosta. Nemoj da posle budu krivi Vučić, đavo i defetizam. Tim redosledom.