Grudvanje

Ja – kao što sam i najavio – nisam blagoizvoleo izaći na glasanje. Štono kažu – iz principa. Izbori zavređuju napor podizanja dupeta samo ako nude mogućnost izbora, a ovi to – sve sam uvereniji – nisu ponudili. Naprotiv! Čini mi se da su maltene ukinuli tu mogućnost. Ipak treba reći da u ovdašnjem večnom ponavljanju istog ima i crnohumornih elemenata. Evo, recimo, jednog. Kao što je vaktile, sve misleći da postupa pragmatično, DS od radikala napravio dve stranke i omogućio uspon SNS-a, tako je i SNS od DS-a napravio dve stranke i popločao put propasti obeju frakcija.

Ove redove pišem sabajle u svetu neđelju, u vreme, znači, kada se bajagi još ništa ne zna, a opet čisto sumnjam da ću omašiti u proceni. To uopšte ne znači da sam vidovit – višekratno sam to ovde demantovao – to samo znači da je u Srbiji sve predvidivo. A to znači da ovde nema društvene dinamike i da se događaji odvijaju po inerciji, poput one grudve puštene sa vrha brda. Nije ovo loše poređenje. Obrušavajući se niz liticu, rečena grudva narasta i lomi sve pred sobom; posmatračima sa strane izgleda strašno moćno, ali gle – grane sunce i ogromna grudva se istopi dok si reko keks. U tom smislu je manje-više sporedno ko trenutno u Srbiji obnaša funkciju grudve; i njega i nas čeka ista sudbina: krš, lom i na kraju otapanje.

I tako će, dame i gospodo, i ostati sve dok poredak u Srbiji umesto na ustavnosti ostane utemeljen na običajnosti, sve dok umesto principima budemo povezivani krvlju, tlom i Teslinim pepelom i sve dok umesto institucijama poverenje budemo poklanjali alfa-mužjacima. A kad će biti drugačije, to ne znam. Srbija je velika tajna.

Nego, jeste li vi primetili da tokom predizbornog mukajeta Srbijica naprosto procveta. Bogiduše, bude sasvim pristojna zemlja. Mislim da smo na ovom mestu već govorili o tome da je srpska politička scena glavni generator ovdašnje nestabilnosti i glavni dispečer sumanutih ideja i loše karme. E sad, kada novinčine i – uopšte – mediji ne bi bili pod političarskom šapom, mogli bi štošta uraditi po pitanju pacifikacije i uljuđivanja naših političara. Ne kažem da bi trebalo da ih dibidus ignorišu, ali mogli bi da im ne posvećuju uvlakačku, rajinsku pažnju u prilikama kada državnici nemaju ništa pametno da kažu, a to je gotovo uvek. Možda bi to nateralo državnike da malo porazmisle pre nego što nešto kažu ili učine. Ima dilbera koji tvrde da predizborna ćutnja kod nas predugo traje. Ja mislim da je prekratka. Pola godine bi bilo njena prava mera.