Gusto granje

Kao što višekratno napisah – Podfamozno je Druga Srbija u malom. Tu se povremenim plajpičenjima moje malenkosti krajnje retko oglasi poneki radikal, esenesovac, dverjanin, zavetnik, etc. Podfamoznici su listom građanski Srbi, pristalice opozicije koji će sad bezbeli zagrajati: tu te čekamo, što da se oglašavaju kad navraćaš vodu na Visoku vodenicu. Odsustvo, dakle, vladajućih komentara smatra se prećutnom podrškom.

Iz višegodišnjih analiza podfamoznih građansko-opozicionih smatranja, invektiva, bulažnjenja i proseravanja, dokonao sam da je uspon Visokog Tirjanina bio neminovnost tipa banalne neminovnosti da ćeš – gurneš li ruku u vatru – umesto sto evra koje u tupoumnosti očekuješ da izvadiš iz ognja, dobiti opekotine III stepena.

Mogu li to dokazati? Naravno da mogu. Uključite televizor i uverite se da Visoki ne samo da je u usponu, nego je na svim mestima istovremeno, uključujući BiH, Crnu Goru, delimično i ostatak sveta. Visoki se na svim tim mestima nije našao ni slučajno ni nasilnim putem i na tom mestu će ostati – a do kad ne zna se – takođe ne slučajno, još manje nasilno. Kao irelevantan za politiku, dobar ukus nećemo pominjati.

To što Visoki ima visokih 700.000 disciplinovanih članova – pa to pomnožite sa visokim klijentima, njihovim potklijentima, klijentskim uposlenicima, familijama i kapilarnim glasovima – za razliku od opozicionih stranaka koje, dao Bog, sve skupa ne premašaju 10.000 članova, nije nasilje nego (fakat bahata) nadmoć proistekla iz političke organizovanosti. (Kakva je politika, ovde je sporedno.)

Učinci te organizovanosti jesu poražavajući, destruktivni (i sve destruktivniji) – na nepodnošljivost da se to gleda i sluša ne treba trošiti reči – ali sve to ni za „i“ ne opravdava dezorijentisanost, neorganizovanost, drljavost – sve češće i imbecilnost – opozicije koja je opozicija samo po tome što nije vlast.

Ni na vidiku – pa čak ni u vlažnim snovima – nema naznaka rađanja politike koja bi bila stvarna alternativa Visokom konceptu radikalske „narodne države“, koja je umesto Velike, stvorila ovu Poluraspadnutu Srbiju.

Nije to kraj komplikacijama. Sve da se takva politika i rodi – što nije nemoguća misija, već se jednom rađala – ne bi se imala rašta roditi. Postalo mi je to jasno onog majskog popodneva pred Kozačkom skupštinom kad su pred opozicione prvake izašle četiri dede i dve babe. Jedna od baba sam bio ja. „A gde ste vi bili dok smo mi mesecima šetali“, nije jedan podfamoznik propustio da napravi pitanje, ali je propustio da kaže zašto nije šetao kad je gusto. Kužite li, stari moji?