Guženje mečke

… Beogradsko Tužibapstvo je pod pritiskom javnosti – inače mu, bezbeli, ne bi palo na pamet – zatražilo od MUP-a da „identifikuje“ primenjivače prekomerne sile, MUP je taj posao promptno obavio, onaj moj alavi Vuk je ugledao masan zalagaj i počeo da se oblizuje, a udarno esenesovsko pero, Vladimir Đukanović je u svojoj redovnoj kolumni u mojoj omiljenoj žutari, Blicu, blagonapisao da bi „momke iz obezbeđenja“ u stvari trebalo pohvaliti, a ne na njih osipati drvlje i kamenje.

„Momke“ bi – obrazlaže Đukanović – trebalo pohvaliti zato što su blagovremeno sprečili stravično krvoproliće predviđeno „prepoznatljivim scenarijem“. A evo šta je – saglasno Đukanoviću – pisalo u „prepoznatljivom scenariju“: bilo je, dakle, predviđeno da jedan čičica oboleo od parkinsonizma, jedna novinarka i jedan „protestant“ – Tanjugovog fotoreportera ne računam jer je njegovo prisustvo naknadno demantovano – do te mere isprovociraju okupljene esenesove pristalice da ovima ne ostave drugi izbor nego da ih izgaze i umlate, a sve to s podmuklim ciljem – pazite sad – da se baci mračna senka na visoku inaugraciju i visokoinaugurisanog.

U ovakvim slučajevima najbolje je pribeći zajebanciji jer drugog leka za OVO nema, mada i zajebancija slabo pomaže. Đukanovićev, naime, scenario ima izvesnih sličnosti sa scenarijom za onaj film iz prastarog vica u kome je bilo „predviđeno“ da neki rmpalija u jednoj škakljivoj sceni naguzi mečku – mučan posao u koji niko od glumačke ekipe nije hteo da se upusti – pa su filmaždije u izudnici turile u novinčine oglas: „Potreban čovek da naguzi mečku za 1000 maraka.“ Kad eto ti sutradan zorom Muje, ulazi u kancelariju kod „scenarista“ i sav pokunjen pita: „Je’l može da guzim za sedamsto? Nisam više mogao da skupim.“

Viastinu treba biti na vic-Mujinom mentalnom nivou pa pomisliti, a potom i napisati, da postoje osobe spremne da se izlože lomljenju kostiju i glava zarad „bacanja senke“ na Vučićevu inauguraciju. Ne kažem da u Srbiji nema i takvih – u Srbiji, fakat, ima svakakvih – ali čak i u slučaju da su se pojavili zlonamerni provokatori njihovo udaljavanja sa skupa je bio posao državne policije, a ne stranačkog obezbeđenja koje – ako je verovati zakonu – treba da vodi računa o radu, redu i miru isključivo unutar skupa pristalica.

U realnom životu ipak nije smešno kao u vicu. U stvarnom životu mečka guzi nas, sirotinju raju, papreno nam naplaćuje guženje i još joj je malo što nas guzi i naplaćuje, nego nam zavrće uši i zahteva da vrištimo od zadovoljstva.