Hadži niska struja

I neka je, vala, mada intervju – iako, pretpostavljam, pravljen s tim ciljem – nije bacio ni zračak više svetlosti na mračne događaje iz devedesetih. Niti je mogao. Rečeni period je najbolje opisan u pesmi Pink Floyda. Evo tog distiha: As a matter of fact, there is no dark side of the Moon. Everything is dark.

No dobro, meni lično, Adžija beše ponajmanje nesimpatičan pripadnik humanog bestijarijuma okupljenog oko Slobodana Miloševića. Banderas, fakat – kada je tako bivalo naređivano – nije bio s raskida da nekome “skine glavu” (u novinama, ne bukvalno) – i sad bi rado, kaže u intervjuu, nekima poskidao glave – ali, koliko znam, kad god je mogao nije pribegavao prekomernoj upotrebi sile, niti je – kako se to uobičajilo reći – bio preterano ostrašćen. Voleo je laki život, lake poslove i laki keš, šef mu je to omogućavao, a on je šefu bio (i ostao lojalan).

Osim što je – bar meni – bio najmanje nesimpatičan, Adžija je bio i najmanji lažov među socijalistima i julovcima, što uopšte ne znači da nije bio (i ostao) mastan lažov. Sve, međutim, u svemu, u Miloševićevom političkom elektrosistemu, Adžija beše vrlo eksponirana, ali, da kažemo, “niska struja”. Objavljivao je u Politici šta mu je stizalo na sto, ponešto bi (“argumentovano”, kako tvrdi) i sam napisao ali je u pravu je kada kaže da je naslov njegovog svojevremenog glavoskidatelnog teksta – “Zatvorenog nosa prođite pored DOS-a” – nedostižni uzor novinarske korektnosti za postpetooktobarske tabloide.

Nedeljnikova je novinarka pokušala (mora da je u ptanju mlado i neiskusno neko čeljade) da razreši misteriju objavljivanja (i autorstva) humoreske – u svakom smislu neopevane bljuvotine – Vojko i Savle, posle koje su krenule “godine raspleta”, ali joj je Banderas podastro uobičajenu, stotinama puta prežvakanu priču bez glave i repa, da bi potom, onako izokola, saopštio da on, kao direktor svih Politikinih izdanja, Ekspres Politiku nije čitao i da s nardužbenicom za ubistvo Slavka Ćudrivije nema ništa, a da Eskpersovo ondašnji urednik kleveće i laže kada kaže da ga je upravo on naručio.
I – šta kažem, šta još kaže Hadži Antić. Kaže da živi na relaciji Kuba-Kotor- Beograd, da se bavi izdavaštvom koje mu, sudeći po “relaciji” očigledno ide od ruke, da je petoktobarski puč najveća izdaja u istoriji srpskog naroda, da je Milošević Dačića zvao – viđi sad vraga – ratkuk i da bi on, Milošević, da je poslušao Adžiju i dan danas bio živ, što je teoretski moguće, ali je nedokazivo.
Nije, ipak, sve u Adžijinom intervjuu mistifikacija i laž. Odgovarajući na pitanje “Ko je izdao Miru” Hadži Antiće nam je otkrio do sada nepoznatu istinu. Većina, kaže julovaca, koji su, je li, u JUL-u bili iz interesa.