Hajdučki ćevabdžija 1Foto: Stanislav Milojković

Poslednji pasus naše prekjučerašnje kolumne imao je efekat sličan efektu podizanja kamena koji za rezultat ima da se naglo obasjana danjom svetlošću stonoga stvorenjca udobno smeštena u memli i mraku razbeže ko mačke s jebališta sve vičući „vraćaj kamen, vraćaj kamen“.

Da obnovimo gradivo. Poslednji prekjučerašnji pasus je podigao kamen sa neprijatne (ali neporecive) činjenice da je naricanje nad (takođe neporecivom) neslobodom medija empirijski obesmišljeno masovnim nekupovanjem i nečitanjem one nekolicine slobodnih medija, što je moju malenkost navelo na osnovanu sumnju da u Srbiji malo ko ima išta protiv neslobode medija pod uslovom da ta nesloboda bude „pod našim uslovima“.

I za naš račun.

Otuda uopšte ne treba sumnjati u iskrenost zgražavanja našeg primarnog fikusa, Ane Brnabićeve, nad makar stidljivim spočitavanjem neslobode medija u Srbiji. Brnabić – i ne samo ona – vaistinu misli da su naši mediji lideri Evrope u slobodnom informisanju i u nekim aspektima je u pravu; na „slobode“ koje si priušavaju naši tabloidi – osim u Ruandi uoči obračuna Hutua i Tutsija – nigde u svetu nećete naići.

Rekoh onomad da su trafike moji univerziteti. Svakog jutra kad u društvu moje keruše Končite kupujem Danas, cigare, (zimi i papirne maramice), primećujem da ukoliko su ispred mene dvojica trojica u redu, bar dvojica od te dvojice-trojice kupe Informer ili Večernje novosti.

Za poslednjih deset godina, međutim, samo sam dva ili tri puta bio svedokom da je neko kupio Danas, jednom je jedan preda mnom (možda i da mi „učini“) kupio NIN, dočim nikada nisam bio svedokom da je iko kupio Vreme. Za tačnost informacija garantujem.

Dobro, de, kratko se ja pred trafikom zadržim, a „uzorak“ je, što rekli sociolozi, mali, ali podozrevam da bi rezultat bio manje više isti sve kad bih pred trafikom prestajao ceo dan pomno vodeći evidenciju u koliko se primeraka koje novinčine prodaju.

Da bi slobodni mediji uopšte bili mogući, neophodne su slobodne ličnosti i slobodni građani a takvi su u Srbiji – u kojoj se tržišna cena slobode kreće u rasponu od ferarija do sendviča sa podrigušom – retkost, maltene vrsta u izumiranju.

Sloboda je nemoguća u kolektivizmu, bez obzira da li je u pitanju kolektivizam Vučićeve Zem. zadruge D.O.O. sa neograničenom neodgovornošću ili kolektivizam bojkota AD sa neograničenom ograničenošću. Niti će vašu slobodu – naravno, ukoliko imate „visinu“ za nju – ugroziti i oduzeti Vučić, niti će vam je – ako ste dovoljno glupi da u to poverujete – pokloniti Đido, Dildo, Guzijan i Boškić.

Oba napred pomenuta kolektivizma – neraskidivo povezana međusobnom mržnjom – upravo se raspadaju pred vašim očima, pa vam dajem savet koji je onaj Svetogorac dao ustanicima malih porobljenih naroda – ne nasedajte, nije to vaša borba. S nadom da neću završiti kao hajdučki ćevap, želim vam sve najbolje u životu i radu.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari