Hazarski spomenik

Pre svega: šta bi bilo ko trebalo da ima protiv bilo čijeg spomenika. Ako se nađe dovoljan broj entuzijasta i ako vajarski troškovi padnu na privatne fondove, nema nikakve zakonske ili druge smetnje da se željeni kip vozdigne nebu pod oblake. Sasvim je druga stvar estetska dimenzija amaterskih ovekovečavanja glumaca, sportista, pa čak i fiktivnih ličnosti poput Rokija Balboe. U takvim se prilikama posla najčešće laćaju netalentovani vajari sumnjivih CV-ja. Ali – da izvinite – šio mi ga Đura. Pa neće valjda Brankusi ili Mur da vajaju Balboin kip. Prema svecu, što no se kaže, i tropar. Saglasno tome: prema istorijskoj veličini ospomeničenoga, isto tako veliki i vajar.

I da budem iskren – meni je nekako logičnije da se u Beogradu podigne spomenik Fahreti Jahić nego rahmetli Gajdaru Alijevu. O mrtvima, zna se, sve najbolje, ali o Alijevu – ma koliko mrtav bio – teško da se može reči mnogo lepih reči. A da sve bude u postmodernom maniru: Gajdar-efendijin prvi bronzani komšija biće Miša Pavić, o kome se može reći mnogo toga dobrog uprkos negodovanju evrolevičara, koji velikog pisca svrstavaju među Miloševićeve satrape. E sad, i ja sam malo paranoičan. Nije to bez nečeg.

Pretpostavlja se, naime, da su Azerbejdžanci – čiji je Alijev bio predsednik – potomci legendarnih Hazara. Pa ima li, dame i gospodo, ičeg logičnijeg nego da kip pisca svetski poznate knjige o Hazarima bude postavljen tik pored kipa najvećeg Hazara svih azerbejdžanskih naroda i narodnosti. Šuška se, takođe, da će spomenike „otkriti“ Gospodar lično u pratnji velikog vezira, Đilasa. Biće tu, neprijeporno, prisutna i sva beogradska ulema. Jer – pazite sad – kip Gajdara Alijeva je opremljen video uređajima, danonoćnim nadzorom takoreći, pa koliko prisutni budu gledali u bronzanu skulpturu, isto će toliko – a možda još i više – skulptura posmatrati prisutne.

Nego da se vratim na temu: glasam za spomenik Lepoj Breni i dajem predlog: Oko Fahrete bi valjalo podići kipove članova benda Slatki greh. I opremiti ih pravim pojačalima.