Heliogabal i Asurbanipal

Neka ih, neki se smeju, imaju i rašta, vaistinu je smehotresno, ali mi ćemo našu današnju kolumnu ipak posvetiti kulturi i društvenim pitanjima.

Apsolvirasmo onomad da je pojam „nacionalni identitet“ rođeni brat lupinga „kolektivno dupe“ i da ga uzimaju ozbiljno poglavito u društvima koja su eksperimentisala sa „kolektivnom ishranom“, što je to vaktile sa nama bio slučaj (a nije isključeno da ponovo neće biti).

Velike nacije, neki ih zovu i istorijskim, ne nastaju iz brojnosti stanovništva – njihova brojnost je posledica i proizilazi iz prosperiteta koji ih prati – velike nacije stvaraju veliki ljudi, uz čija imena obično i ide pridev „veliki“. Karlo, Petar, Fridrih, itd.

Narodi (ne nacije, ima tu razlike) koji sistematski sprečavaju, ako ne baš rađanje – što je izvan njihove moći) – a ono razvoj i delovanje velikih ljudi i koji neretko svoje potencijalne velikane skraćuju za glave, osuđeni su na tavorenje na marginama istorije. A kako ta margina izgleda možete se uveriti bacivši pogled kroz prozor.

Stvar se dodatno komplikuje kad mali narodi iz nejasnih razloga požele da budu veliki.

Takvi narodi – među kojima smo mi, Srblji, svetski lideri – momentalno dolaze u situaciju muškaraca niskog rasta koji se ne mire sa visinom od 157 cm nego tapiranjem kose i potpeticama od 10 cm krenu da izgledaju visoko.

Priča se – izgleda ne bez osnova – da je imperator Heliogabal, rimski tirjanin koji je imao izvesnog smisla za humor, kandidate za visoke imperijalne funkcije procenjivao po pomalo čudnom kriterijumu – na osnovu veličine Sebastiana. Postrojio bi dakle kandidate, kandidati bi poskidali gaće (toge), Heliogabal je mimohodio, odmeravao sramotne udove i govorio „mašala, ti ćeš, Lucije, biti tribun, ti, Antonije, senator, a ti, Marko, liktor…“.

Takođe se priča – takođe ne bez osnova – da su najviše funkcije dobijali kandidati čije su Sebastiani prethodno prolazili ispit Heliogabalovog dupeta.

Ima upadljivih sličnosti između današnje Srbije i Rima iz doba najcrnje dekadencije, ali ipak ne bih otišao tako daleko i ustvrdio da naš Visoki Asurbanipal funkcije dodeljuje po Heliogabalovim kriterijumima – mada ne bih ni isključio tu mogućnost – pre mi se čini da ih bira po malenkosti mozgova sposobnih da smisle nešto veliko na primer, jarbol od 300 metara, fontanu veću od trga koji ukrašava, skulpturu Stefana Nemanje visine Beograđanke i sl.

Mogao bih vam sad prepričati na osnovu kojih je kriterijuma Heliogabal birao funkcionerke – bilo je rodne ravnopravnosti i u Rimu – pa da ih uporedim sa Asurbanipalovim kriterijuma, ali iako imam dovoljno karaktera, nemam po ovoj skapsi više živaca da zalazim u te mračne dubine. Ajd, zdravo.