Hindu-koncept

Što je, ovo poslednje, veština koju svi viđeniji srpski političari odlično znaju. Zašto im onda, za ime boga, nikako ne ide kada dođu u situaciju da gospodare državnim poslovima? Evo zašto: zbog toga što ne mogu da razluče privatno i javno i pojedinačno i opšte. Da skratim: svi bi, od Kodže Miloša do Gospodara, da stvari urede onako kako im nalažu samovolje.

Na sve to me podseti akribija Save Dautovića koji iz prisenka bolje vidi stvari nego mi koji svaki dan baljezgamo po novinama. Svašta Sava iščeprka. Ja, naivčina, mislim da je Krstić – jedini osim humaniste Mandića – ustao u odbranu Ćosića, da spreči „vešanje na Terazijama“, kad ono ispade da je Mirko Kovač nešto opleo Gospodarevog oca – to mi promaklo – i po automatizmu je proglašen ustašom, fašistom i pročaja. E, dobro. E, baš srpski. E, zgodno.

Sad, ako nameriš da vodiš i uređuješ jednu državu sledeći kriterijum da je dobar pisac, privrednik, sportista, društveno-politički radnik, zemljoradnik i pročaja, samo onaj ko dobro govori o tvom ocu, dobićeš jako puno hvalospevnih seiza, ali će država, mic-po-mic, odlaziti u propast. Što naša, kako vidimo, ubrzano čini. I sad, opet se vraćamo na jednu temu o kojoj sam, takođe, svojevremeno pisao. Na hindu-koncept nazvan „ahamkara“ – u prevodu – „ja i moje“. U prevodu: svođenje sveta na najuže i najsebičnije interese. Koji, opet, imaju najbolju prođu kada se zaogrnu lažnom brigom za neku veliku ideju, svejedno da li se radi o Velikoj Srbiji ili o komunističkom milenarizmu. Da se ne lažemo: to je način na koji funkcioniše ovaj svet. Zato i postoje „sivi centri moći“. I zato je sve ovako kako jeste. Ali ima tu i finesa. Kada se – kao u našem slučaju – „sivi centri moći“ po ceo dan vrte na televizijama i sivilo pretvaraju u belo, onda dobijamo paradoks: belo postaje crno, a crno postaje belo. A preeksponirani, sa policijom iz leđa, uporno tvrde da je belo crveno, a crno nebesko plavo.