Hoće li ovako nikad ne biti

Hoću da kažem – otvoreno sam huškao Vučića na upotrebu prekomerne sile. Nije bilo drugog načina da se antivučićevska javnost trgne iz letargije i prene iz hipnotisanosti. Ne kaže džaba „naš narod“ – batina je iz raja izašla.

Vučić se, međutim, dobro čuvao da me ne posluša svestan da bi mu se – krene li starim putem srpskih grešnika – lako moglo dogoditi da mu pozlaćena ruka otpadne, figurativno, naravno, honni soit qui mal y pense.

Delimično je ohrabrujuća okolnost da se opozicija serbska iz samoviktimizujućeg, plačipičkarskog moda, ubacila u mod kakve-takve ozbiljnosti i (bar privremeno) odustala od maksimalističkih zahteva. Bilo bi pogubno ponavljanje kardinalnih grešaka iz prošlosti – i spadanje na nivo Srđana Noga – očekivanje da će ispredskupštinski metež dovesti do Visokog strmopizda i dolaska na vlast bez po muke.

Strategija opozicije – ako je ta skupina uopšte sposobna za strategijsko razmišljanje – morala bi biti postepeno (mada ne sporo, naročito ne kilavo, pogotovo ne seljački konceptualističko) uterivanje Vučića & Co u ustavne, zakonske i institucionalne okvire.

O tome zašto je to korisno za istoriju i život biće reči kasnije, sada razmotrimo zašto to nije nemoguća misija. Iz osnova je, naime, bila pogrešna percepcija Vučića i SNS-a kao zastrašujućih figura, ispravno bi bilo vladajuću kliku videti kao solidno organizovani skup ženskih polnih organa (oba pola) koje su istog trenutka kad su se – uz nesebičnu pomoć posustalog DS-a – uspentrali na vlast zapali u paničan strah od mogućnosti da je izgube, sa sve bednim privilegijama koje donosi ogromnoj većini esenesovaca.

Malo je ferarija u Vučićevoj državi Danskoj, a Visoki nije čovek široke ruke.

Čim oseti Vunu Kićo, Vučić je ko zapeta puška spreman na ustupke. Takav mu karakter. Ali to uopšte ne znači da je spreman da ustupi glavu, što je vlažni san mnogih „građanskih intelektualaca“, među njima i poslovičnog Bakića, koji je onomad izjavio „sada oni ganjaju nas, posle ćemo mi njih“.

Tako se, inače, ovde radilo već dvesta i kusur godina – i još se namerava raditi – zato ovo ovako nikada nije bilo. Normalizacija ovdašnjih prilika mora se izvesti (nenasilnim, upornim, neodustajnim i organizovanim) prisiljavanjem Vučića na poznanije prava, što je proces koji će potrajati, ali znate kako kaže „naš narod“ – brzo kuso.

Još je veća pogreška po starom srpskom običaju svaljivati svu krivicu za nasilništva i bezakonja na Vučića – ne zato što ih on ne čini – nego zato što ih nije stvorio on, nego ih je nasledio i – zahvaljujući energiji i hiperaktivnosti – doveo do naopakog savršenstva.

Ukoliko se Vučić ne prisili na zakonitost i institucionalnost, ostaviće nezakonitost i institucionalnost u nasleđe sledećem tirjaninu, pa će opet biti ovo ovako nikada nije bilo. Vršiti dakle pritisak i prepuštati Vučiću da nastavi da se zajebava u računu. Mada… da li se on može toliko zajebati u računu koliko je opozicija u stanju da prokocka šansi.