Hronika epidemije 1

Brojno stanje „nedisciplinovanih građana“ u Knez Mihailovoj u 11.35 h bilo je otprilike kao u kišni nedeljni dan u 8 h AM. Jedva poneko. Među tom jedva nekolicinom zadugo ne videh nijednog „deku“ ni „baku“.

Osim ako mi je neki/ka promakao pod maskom, zadugo sam bio „najstariji nedisciplinovani građanin“ u Knez Mihailovoj i takav ostadoh, sve do „Zore“, birtije moje mladosti gde naleteh na jednog ispisnika, možda malčice i starijeg.

Brnabićka je već sabajle bila najavila da će se predveče na sednici kriznog već nečega „razmotriti apsolutna zabrana kretanja građanima starijim od 65 godina“, što je moju malenkost – koja naš politički sistem (svih boja) zna kao zlu paru – navelo da zaključi da je Brnabićki ta odluka već doneta i da je predstojeće bajagi razmatranje u stvari – uobičajeno izigravanje, tj. stari srpski zanat – kopanje pretpolitičke teorije i čekanje da stvarnost u nju upadne.

Budući da sam za čitavih 15 meseci prekoračio Brnabićkinu starosnu granicu, samouverenost i arogancija sa kojom je premijerka priopćavala tuđu odluku baciše me u žestok slobodarski amok i navedoše da zamislim razmere politički korektnog ibretenija (čak i među ljutim Brnabićkinim protivnicima) ukoliko bih, recimo, lupio da u Vladi Srbije ima previše lezbejki i da bi im, dok traje epidemija, trebalo zabraniti izlaz.

Razlog zabrane izlaska u oba slučaja je em idiotski em protivustavan, a do otužnosti sladunjavo obrazloženje – da se tom merom ko biva štiti budućnost (sic!) naših najstarijih, koji najlakše obolevaju i najviše umru – bezbeli zaslužuje Nobelovu nagradu za (psiho)medicinu, jer je u toj nauci pre Brnabićke bilo apsolutno nepoznato da stariji više obolevaju i češće umiru nego mlađi.

To tako i treba da bude. To je takozvani prirodni poredak stvari. Kao što je prirodan poredak stvari da se ako ne osećaju nikakve tegobe i simptome svi nezaraženi i pokretni – uz razumljive mere predostrožnosti – slobodno kreću i obavljaju svakodnevne poslove, a ne da čekaju milost komšiluka i SNS-ovskih milosrdnih eskadrona.

Tu na delu imamo biološku diskriminaciju i to se nikakvom „brigom“ ne može pravdati.

Istini za volju, poučen ranijim rđavim iskustvima (a tušta ih je i tma) očekivao sam mnogo više improvizacije, panike i logike žandarmerijskog uma, pa sam se donekle prijatno iznenadio što novođeneral, Mojsilović, nije stao pod gas maskom na čelo ABH brigade i počeo da prska ulice srpskih varoši i kasaba rastvorom varkine i plavog kamena. Štono kažu – dosta je svakom danu zla njegovog.  Ajd zdravo do ponedeljka.