Hronika palanačkog groblja

… o kome je Radomir Konstantinović napisao jednu sjajnu knjigu, koja je, opet – kako to već ovde biva – u zasenak odgurnula druga njegova dela, uključujući kapitalno osmotomno „Biće i jezik“.

Tu, nedavno, iz štampe je – a iz pera Radivoja Cvetićanina – izašla biografija/hronika o Radomiru Konstantinoviću i to na čitavih osamsto strana, što je samom voluminoznošću momentalno izazvalo težak amok u i intelektualnim krugovima dvojke i među šamanima Kitaj-gorod jer „ko će to da čita“ (govorkali su prvi) i „šta tu ima da se o Konstantinoviću piše na 800 strana“ (kevtali su drugi).

Onima, međutim, koji se odvaže na čitanje Cvetićaninove hronike tih će se osamsto strana učiniti premalo, ali iako nije reč o štivu koje se čita, kako se to kažu, „na dušak“ (takva su nam i došla glave, rekao bi cinik), uloženi čitalački napor će se i te kako isplatiti, jer to nije samo hronika Konstantinovićevog života nego – uprkos autorovoj skromnosti i ogradama – značajan prilog za istoriju srpske kulture, ne samo XX veka.

Po neupitnom zakonopravilu da moja malenkost nikada ne upozna ljude vredne upoznavanja, a da kao kompenzaciju upozna sve srpske morone, Radomira Konstantinovića nikada nisam upoznao, a – da budem iskren – sa izuzetkom „Filosofije palanke“ i (većeg) dela „Bića i jezika“ – čestito ni pročitao.

Samog pak Kostantinovića (pasivno) sam zamišljao kao povučenog, trezvenog, pomalo suvoparnog bibliotečko-kabinetskog tipa, tako da je za mene bilo pravo otkrovenje kada je iz Cvetićaninovog teksta počeo da izranja lik čoveka od krvi i mesa, koji živi punim životom, koji, fakat, dosta radi, ali koji ume bogme i da se provede, koji – iako stalno kuburi s parama – voli da proputuje i po zemlji i po svetu, da druguje i da srdačno razgovara, kako sa ivanjičkim seljacima, tako i sa Semjuelom Beketom, čiji je roman Moloa vrlo pravovremeno izašao 1959. u prevodu Konstantinovićeve supruge Kaće, sa Konstantinovićevim pogovorom.

Iako, kako rekoh, uglavnom nepročitan ili površno (i pogrešno) pročitan, Konstantinović je postavljen kao totem jedne beogradske mahale koja sebi (ne baš s pravom) laska da nije palanačka, a istovremeno – još nepročitaniji i još pogrešnije pročitan – kao strašilo prestoničkog Kitaj-goroda, kao prototip mitskog antisrbina i prizivača NATO bombardovanja, što je sudbina koju je Radomir Konstantinović mogao izbeći – i posledično biti slavljen – da je, recimo, svoje kapitalno delo, nešto verovatno najbolje ikada napisano o duhovnosti srpske poezije, naslovio – „Nacionalno biće i jezik“. Ali to onda ne bi bio Konstantinović.