Hvatanje koraka

Sledeće nedelje termin će biti četvrtak.

One sledeće petak, potom subota, pa će na kraju – pošto Danas nedeljom ne izlazi – utisci o Utisku utihnuti kao oni filmski jaganjci.

Akcija se zove – hvatanje koraka sa Utiskom nedelje.

Elem, da bi postavila standardni set filosofskih pitanja – „kako smo dopustili da dođe do ovoga, da li je ikada bilo ovako kako nikad nije bilo, da li smo videli ovo i čuli ono“ – Olivera je u studio privela, sleva nadesno, Nebojšu Romčevića, Mišu Ćulibrka i Ivana Ivanovića, koji je odnedavno stasao u ljutog opozicionara, ruku na srce otresitijeg od većine profesionalnih.

Privedeni su kako su znali i umeli odgovarali na večna filosofska pitanja, a ja se u jednom momentu – zevajući od dosade – zapitah zašto Olivera nijednom – a imala je vazdan prilike – nije JexS-a Tadića pitala zašto nije izdao, a verovatno ni pomišljao da izda, befel da se istraži „politička pozadina ubistva Zorana“. (Videćete kakve to veze ima sa odgovorom na pitanje „zašto ovako nikada nije bilo“.)

Ja sam, recimo, nekoliko puta pravio to pitanje, a JexS je, onako s visoka, tonom iskompleksiranog varoškog đilkoša tvitovao a da gde sam ja to čuo da se istražuje „politička pozadina bilo kog ubistva“, na šta mu ja sada retvitujem „preko novina“ da se to samo tako kaže, a da se svugde na svetu, kad se savataju pucači, pomno istražuje ko im je naredio da pucaju i šta im je obećao zauzvrat.

Da mu je postavila to pitanje, Olivera je mogla da mu postavi i sledeće: zašto je kao ondašnji On Vrhovni, dakle kao šef kakve takve države, pokleknuo pred peticijom „patriotskih (krv ti jebem) intelektualaca“ – koju je potpisao i Oliverin otac – i time sprečio privođenje Referendumskog Lopova na informativni razgovor „u vezi s okolnostima na ubistvo premijera i bla, bla, bla…“

Apsolutno je nebitno šta bi RL rekao/nalagao, ono što je bitno jeste da je tim kukavičkim činom nezameranja čaršiji, JexS simbolički, ali ništa manje efektivno, potpisao kapitulaciju kakve takve države i prepustio je na milost i nemilost palanačkih seronja, elebaka i kurajbera.

Tih meseci/godina država se, što rekli drevni revolucionari, „valjala ulicama“, a to što je elebaci i kurajberi nisu preuzeli posledica je toga što pomenuta gospoda parazitiraju na državi, a nije moguće istovremeno biti i domaćin i parazit, razumete valjda šta hoću da kažem.

Takvu, tek začetu, pa razvaljenu državu, dovedenu u stanje koje njemu najbolje odgovara, preuzeo je On Visoki koji je poučen JexS-ovim strmopizdom patriotskim intelektualcima „zavrnuo slavinu“ – što mu pripisujem u veliku zaslugu – tako da se, silom i nepravdom prilika, i Oliverin tatko obreo u opoziciji.

O svemu ovom – i još koječemu drugom – opširnije se možete obavestiti u mom romanu Bulevar involucije, odlomci iz koga će ići i na ovom mestu, čim budem otišao na drugu polovinu godišnjeg odmora.