I ja(ja)re i pare

U suštini, to je davnašnja balkanska želja da se ništa ne da, a da se što više dobije. Kada silom prilika nešto ipak mora da se da – pekmez, recimo – onda se u kačice, uprkos tome što šljiva ima u izobilju, stavlja kamenje koje se ne mora sakupljati i kuvati, pa te kačice završe u nekom londonskom muzeju. Valjda zato u srpskom i postoji posebna reč za jednu podgrupu lopova poznatih kao – jajare. Jer, pazi – mazneš li kokošku, glava može da odleti, a ustaneš li u zoru i pomažnjavaš jaja i ti sit i kokoške na broju. I još krivica padne na kokošku. Vlasnik je optuži da je slaba nosilja i eto ti koke u supi.

Radikali i DSS – koje samo poslovična surevnjivost sprečava da se ujedine u jednu stabilnu stranku pod imenom Demokratska radikalna stranka Srbije – sa prezirom su primili vest o deblokadi naše aplikacije. „To je“, drže, „čisto administrativna i birokratska stvar“. Može biti da oni imaju na umu sopstveno shvatanje administracije i birokratije kao prodaje kamenja umesto pekmeza, ali u okolnom svetu administrativne procedure obavezuju i proizvode sasvim opipljive posledice. Ovde je to (bilo?) drugačije. Za javnost, sve legalno, sve legitimno, sve administrativno, a ovamo – Čitluk sahibija okupi čorbadžije u svom mutlaku i kapom i šakom deli tuđe firme. Neke Sahibijine kolege pravnici u toj su raboti videli krivično delo. Ama Sahibija je, skupa sa još nekolicinom velikana, iznad zakona.

Što – u slučaju da jednoga dana dopuzimo do Evropske unije – nipošto ne mora biti slučaj. Kao što bezakonje vremenom narasta, tako i zakonitost – kada jednom pusti korena – ne ume da se zaustavi i na kraju dođe pred svačija vrata. Dobro to znaju takozvani „evroskeptici“. Nisu oni uplašeni za srpski identitet, nego za sopstvene guzice. Za isti organ se pribojavaju i takozvani „tajkuni“ i „binzasmeni“. Uhvati li zakonitost korena, mnogi „poslovni potezi“ mogu te odvesti na robiju. A u svakom slučaju dolazi kraj privilegovanostima, ekskluzivnostima i eksploataciji ropskog rada. Ako svemu tome dodamo popriličan broj parazita koji na ovaj ili onaj način lagodno žive od vladajućeg murdarluka, onda dobijamo ne baš zanemarivu socijalnu grupu koja, samo ako joj se dopusti, neće ni od čega prezati da bi sačuvala „suverenitet i identitet“. Srećna je okolnost što protiv sebe imaju veoma moćnog protivnika, a to je samo ustrojstvo sveta. Ove đuvegije smatraju da smo mi izolovano ostrvo, nešto kao zasebna kosmogonija, ali mi smo ipak deo celine sveta. A svet podnosi haos samo do izvesne granice.