Igra mečke i miševa

Da možda – nakon što ju je obišao glavni eksponat, Oco – ne preraste u stalnu postavku koja će se apdejtovati jednom godišnje, o Vidovdanu, recimo, radi simboličkog naboja, dakako. Čudi me da se nije – a možda mi je samo promaklo – pojavila neka majka narodnjačke invencije sa predlogom da se izložba turi u autobus i, kao mečka, obiđe sve veće srpske varoši. Bilo bi to sasvim u skladu sa praksom (i ukusom) mog omiljenog srpskog tirjanina Kodže Miloša, koji je, dalekovid kakav je bio, osnovao prvo srpsko pozorište, ali je – eh, pusto tursko – redovno napuštao premijere ako bi u Kragujevac stigla mečka. Sad pažljivo slušajte. Sa stanovišta organizatora i – što je važnije – glavnog eksponata, izložba je pun pogodak jer je zaglušujuća kanonada zgražavanja, ibrećenja i poređenja sa Gebelsovim projektima upravo i bio njen cilj. SNS, naime, i njen lider u regionu, valjda to svi znaju, funkcionišu isključivo iz afekta – i u afektu – sledstveno čemu će zapenušane visokopalamudne i visokonačalne kritike isečaka iz bajatih novina poslužiti kao snažan faktor SNS-ovske homogenizacije i mobilizacije.

Narodski rečeno, organizatori izložbe su deo ovdašnje javnosti – koja si laska da je demokratska – navatali na bućkalo. (Za neobaveštene – bućkalo je primitivna ribolovačka naprava pomoću koje se mame somovi.) Somovska priroda antiizložbenih jeremijada – u estetskom i svakom drugom smislu rođena sestra esenesovskog konceptualizma – ogleda se u tome što su slobodari i demokrate iako ih niko nije prisiljavao, pojurili na izložbu kao muve na med – da ne posegnem za težim poređenjem – a sve u nadi da će se i uradci njihovih malenkosti naći na stubu srama, što će im, je li, u demokratskoj javnosti obezbediti status mučenika i borca za pravu stvar.

Maja „Hidžab“ Gojkovićka, tu, onomad, proslavila se poređenjem „Necenzurisanih laži“ sa perfomansima Marine Abramović i, vaistinu, ima u toj izložbi već viđenog i davno štampanog nečeg konceptualističkog, jer – pazite – treba biti konceptualista pa se pokazati kao tolerantni demokrata i istovremeno uterati malo straha u kosti. Pretpostavljam da SNS nije vršio pritisak na redakcije da detaljno izveštavaju o izložbenim sostojanijima, a eto, nema novinčine kojoj izložba nije udarna tema, što je izložbi, da kažemo, i bila namera.

Da sam ja redakcija novinčina, drugačije bih postupio. Objavio bih kratku vest da je izložba ta i ta otvorena tu i tu. I potom bih zamukao, a organizator izložbe i eksponat bi prdnuli u čabar. Ovako su nas organizator i eksponat doveli u situaciju da napustimo (figurativnu) premijeru da bismo posmatrali olinjalu mečku kako igra. Kad smo već kod naših novinčina koje bi na dupe progovorile, nije zgoreg podsetiti da izložbe ne bi bilo da su vaktile prećutale Šešelja. A nije da nisu mogle.