Ilijada ili Ada

Jači su im argumenti u sporenjima sa pravobraniocima iz bivših bratskih republika. Jeste da nekrofili cifre izgovaraju tronutim glasom, ali vidi se, brate, da im je milo što je u pokoljima izginulo najviše Srba. Jesmo li lider u regionu ili nismo. Ima i takvih dilbera koji – u pojačanoj brizi za našu vodeću ulogu – ionako basnoslovnoj brojci dodaju pokoju hiljadu. Vrlo često u svoje kampanje uključuju jasenovačke i bratunačke žrtve. One srebreničke strpljivo čekaju da im morbidni teoretičari saopšte jesu li poginule u genocidu, masovnom zločinu ili u pravednom masakru. U zatišjima, pak, a naročito kad dinar pada i sve ode korak dublje u PM, državni arheolozi se već godinama laćaju otkopavanja Draže Mihailovića, kao da – bože me prosti – traže Troju. Evo, vidimo u novinama, ponovo će raditi ašovi i lopate. Ponovo na omiljenom nalazištu – na Ilijadi Ciganliji.

U stvari, cela ta stvar sa otkopavanjem đenerala pomalo podseća na svojevremenu gungulu oko Troje. Pustolovi su čitali Ilijadu, pa su pomislili da ne bi bilo loše pronaći poprište legendarnog boja. Bilo je to u vreme kada se Evropa pvenstveno nadahnjivala antičkim nasleđem, a sad – ako bi se pronašao neki ćup zlata, neka vredna statua, ako ne baš i Ahilova peta, onda bi to bio kec na desetku. Neki su trezveniji umovi skretali pažnju da je Troja vrlo verovatno izmišljeno mesto, da je glavni izvor informacija – Ilijada – doista jedno od najvrednijih dela svetske kulturne baštine, ali da se bavi poezijom i mitologijom, a ne arheologijom. A pogotovo ne pljačkom grobova. Elem, kopali su mnogi, obično u proleće kao i ovi naši, ali sve dok se posla nije prihvatio temeljiti Nemac, trgovac po vokaciji, slaba je bila vajda. Šliman je, konačno, otkopao neke zidine i ruševine i to je proglašeno Trojom, mada tabla sa imenom naselja nije pronađena. Prosto rečeno: ko zna šta je Švaba iskopao. Na lokaciji gde je tragao, prošlost je bila veoma burna. Zidalo se tu, doziđivalo i rušilo. I tako mnogo puta. Nismo, međutim, ni mi tikva bez korena. Slično Ilijadi, imamo i mi svoj ep, nazovimo ga radno Udbijada. Kako je Udbina preteča (Ozna, valjda) po nasledničinom priznanju bila ta koja je đenerala streljala, ja bih, paranoičan kakav sam, više sumnjao u pouzdanost njenog nego Homerovih informacija. Za koji bi Crven Ban ta vladina organizacija otkrivala mesto na kome je Draža streljan? Nije li izvesnije da bi radije radoznale arheologe navela na pogrešan trag. Lično mislim da je đeneral – pokoj mu duši – završio preliven živim krečom, a možda i žešćim supstancama. Malo tu posle bude ostataka. A zašto ja sve ovo pišem? Evo zašto. Zbog crnih slutnji da će – kad dinar padne još mnooogo niže i kad sve ode dublje u PM – arheološka ekspedicija iskopati neke slučajne kosti i slavodobitno proglasiti da je đeneralov grob pronađen. Lele, majke, mesecima se može posle o tome pisati i mesecima se tim može sluđivati raja. Samo da se nadamo da naš Šliman takođe ne bude trgovac.