Inauguracija u 26 slika

… jutros bi prelistavajući štampu zacelo stekao utisak da su Srblji konačno ostvarili svoj vekovni san – zaustavljanje protoka vremena – jer se naslovna strana Danasa od 13. 6. 2017. ni po čemu (bitnom) nije razlikovala od naslovne strane Danasa od 13. 6. 1997, kao što se – kad u ostatku sveta protekne još dvadeset godina (a pod uslovom da Danas u međuvremenu ne bude pridavljen) – naslovna strana Danasa od 13. 6 .2037. suštinski neće razlikovati od one jučerašnje.

A šta je to bilo na jučerašnjoj naslovnoj strani? Eh, šta! Slike sa platoa ispred onomađašnje prezidencijalne inauguracije na kojima dobro nabildovane, a verovatno i dobro naoružane gorile, pridavljuju, zavrću ruke, guraju i nekuda odvode jednu krhku ženicu, jednog golobradog dečarca, jednog golorukog „protestanta“, Marka Radosavljevića, i Tanjugovog foto-reportera Milutina Markovića, čiji je slučaj posebno interesantan jer je direktorka Markovićeve firme, Tanjuga, demantovala da je Marković – taj Marković blagoizjavivši da je verovatno u pitanju optička varka – ili čak tendenciozna fotomontaža – jer da Tanjug tog dana nije imao foto-reportera na licu mesta, a ako neko drugačije kaže, taj kleveće i laže. I pročaja.

Hajde da se nađemo na sredini i da to postavimo ovako. Tanjugov foto-reporter je bio relativno i uslovno prisutan. Kako to? Evo kako? Ako foto-reporter – tako je, pretpostavljam, računala direktorka – bude slikao masovne izlive opštenarodne inauguracione sreće sa sve udaranjem šapicama po grudima, onda će biti prisutan, a ako se – daleko bilo – (možda i slučajno) nađe u zlonamernom i rđavom žurnalističkom i „protestantskom“ društvu i bude posledično izložen obezbeđenjskom maltretmanu, onda će njegovo prisustvo biti demantovano. I punktum.

Uzimajući gorerečeno u obzir, pade mi na pamet da se (da je Danas i u to vreme izlazio, što je – iz razloga koje ću docnije navesti – apsurdna pretpostavka) njegova naslovna strana od 13. 6. 1947. suštinski ne bi razlikovala od jučerašnje, samo što bi umesto Tanjugove direktorke reč dobio direktor neke ondašnje štamparije koji bi radnom narodu i poštenoj inteligenciji objasnio da novine redakcije Te i Te ili knjiga autora Tog i Tog nisu – pu, pu, daleko bilo – zabranjene od strane vlasti, nego da su grafički radnici, zgroženi antisocijalističkim sadržajem novina ili knjige, iskoristili svoje demokratsko radničko pravo i naprosto odbili da štampaju publikaciju, čijem, inače, objavljivanju narodna vlast nije stavljala nikakve prepreke. Toliko za danas. Naravoučenije izvucite sami.