Osveži mi Nikola Kojo dan. Ovoga puta ne nekom filmskom ulogom nego intervjuom u „Blicu“. Kojo, inače, nije od onih glumaca koji se ne skidaju iz rubrika tipa „gde su, šta rade“, slike njegovog „toplog porodičnog gnezda“ nećete videti u takozvanim porodičnim magazinima niti ćete pojesti neko jelo po njegovom „specijalnom receptu“. Rečeni, dakle, nije estradni, a još manje „narodni“ glumac. Čovek radi svoj posao i čuva privatnost, što je u ovoj zemlji već ravno podvigu.
Međutim, pročitah intervju u kome je Kojo takozvanoj političkoj i kulturnoj eliti očitao jednu od najžešćih bukvica na kakvu nisam naleteo u poslednje dve-tri godine. Povod za intervju je film Srđana Dragojevića, „Parada“, koji je uzburkao porodične, tradicionalne i nacionalne krugove pre nego što je uopšte prikazan. Iz naslova možete i samo zaključiti o čemu se u filmu radi. Jer, osim parade ponosa, ovde više nema nikakvih parada, sve su pale u zasenak. Film je i pre premijere žigosan kao antisrpski, antidomaćinski, a iz glumčevih odgovora saznadoh da su na njegovu adresu počele da stižu pretnje.
Nikola Kojo, sasvim racionalno, ne osipa paljbu po autorima pretnji, nego je gađa pravo u sridu; u njihove mentore, to jest – u našu tobožnju politički i kulturnu elitu. Pitao sam se u jednom momentu da Kojo pre akademije nekim slučajem nije studirao političke nauke ili filozofiju, jer vaistinu odavno nisam pročitao sažetiji prikaz naše političke i duhovne bede.
„Ali šta može mali jadni film“, kaže Kojo, „protiv PR agencija koje imaju direktan link s bogom i koje daju sebi za pravo da umesto njega obeležavaju krstićem, poput šumara, koja voćka je za seču jer ploda ne rađa, a koja nije. Šta može mali film protiv „velikog“ srpskog političara, kome više nije cilj ni da krade. Došli su neki koji imaju i manje apetite i manje ciljeve. Zadovolje se da imaju vozača, „audi“, sekretaricu, da su pozvani svuda, da se ne predstavljaju kad se rukuju s vama, da im se seljaci uvlače u dupe, da govore svašta a ne kažu ništa i da što manje talasaju. Jer, ako slučajno nešto pogreše i ne dodvore se dobro srpskom primitivcu, nema ni „audija“ ni sekretarice ni novog mandata.“
Tome se nema ništa dodati. Ali ja ću ipak dodati. To što su horizonti naših „velikih“ političara uski, a što su im očekivanja skromna, uopšte ne znači da su rabote te gospode naivne i bezopasne. Jok, more. Jer, je dodvoravanje srpskom primitivcu beskonačan proces u kome kriterijumi po prirodi stvari sve niže padaju, pa se može desiti, cenjeni publikume, da sveopšti sunovrat ka kome junački hitamo ne pređe vrednost tričavih dvesta hiljada evra. Malo, bre, za ovoliki poso.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
