Intronacija

Već sam pisao da je crkveni vrh na vreme uočio opasnost politizacije jednog duhovnog i sveštenog čina i da samo Tadić zvanično pozvan. Mitropolit Amfilohije Radović – inače glasan u kritikama Artemijeve neposlušnosti – ni sam nije mogao da se uzdrži od te nemonaške osobine. Oglušio se o stav crkve i nezvanično pozvao u Peć izvesne političare sa desnice i ultradesnice, imenima; Tomu Nikolića, Koštunicu i Velimira Ilića Lenjina.

Ovi – osim onog preispoljnog prepredenjaka – sednu u džipove i potegnu na Kosovo. Toma stigao do granice, Velja do Južne Mitrovice i – ni makac dalje. Kosovska policija je zabranu ulazaka političara objasnila proceduralnim manjkavostima i činjenicom da nisu imali dozvolu ulaska. A prezident je na Kosovo – saglasno istom izvoru – pripušten zato što je uredno prijavio dolazak i „obećao da će se ponašati pristojno“. Kao što već rekoh: ni Tadića – o ovim drugim da i ne govorim – uopšte nije interesovala duhovna dimenzija ustoličenja. Gospoda su nagrnula na Kosovo iz dva profana razloga. Razlog prvi: lična promocija i namicanje glasova. Razlog drugi: produžavanje iluzije biračkog tela da je Kosovo još uvek Srbija. Savetnički timovi su, tradicionalno, još jednom zakazali. Bilo je sasvim razložno pretpostaviti da kosovske vlasti nipošto nikome neće dozvoliti ulazak – što no se kaže – bez papira. Najradije one ne bi dozvolile ni ulazak Njegove Svetosti i Njegovog Sijatetelstva, ali još su dole nadzornici; mora se održati imidž Kosova kao demokratskog i multikulturnog društva.

Da je čin – kako to portparol SNS-a sasvim katolički reče – „intronacije“ obavljen onako kako tom činu dolikuje: u krugu episkopa, monaha i vernika, međunarodni odjek ceremnoje bio bi neuporedivo povoljniji. Ovako, stekao se utisak da su vodeći političari u Srbiji puki amateri i improvizatori, Vraćanje Tome i Velje sa granice ništa nije doprinelo srpskoj stvari na Kosovu, a istovremeno je osramotilo ostatak države Srbije. Ta, znamo kakvi se tipovi vraćaju sa granica. Naši će novi kosovski junaci nesumnjivo reći da te granice „u stvari ne postoje i da ih oni ne priznaju“. Ali u svet je otišla slika da oni tu granicu – bez obzira koliko ne postjala i koliko je ne priznavali – nisu mogli da pređu. Pa ako se većKosovo otcepilo, kakva je bila svrha dodatnog pokazivanja nemoći srpske države? Sve dok među srpskim političarima bude preovladavao ćepenački duh i sve dok im horizonti ne budu sezali dalje od stranačkih avlija – a bojim se da će to potrajati – naše će dične vođe biti čvrsto uverene da su uvek u pravu zato što su pravoslavni i da njhove samovolje i arbitratna priznavanja imaju snagu fizičkih zakona. Dobra je stvar da se crkva diskretno distancirala od takve politizacije. Jer, zamislimo da je neka druga crkvena ličnost zasela na tron Svetog Save? Kakav bi to lom i haos bio.