Ishrana mesta

Moja malenkost na Blicovo pitanje – o kome verovatno i vi lupate glavu – uzvraća kontrapitanjem: kakva bi bila budućnost Oktobarske revolucije da su Lenjin, Buharin i Trocki održali vatren govor ispred Zimskog dvorca, žestoko napušEći baćušku-cara, okupljenu masu pozvali na šetnju Nevskim Prospektom, a onda, kad protestanti baldišu, raspustili masu i nastavak revolucije zakazali za sledeću subotu.

Još dok sam stavljao tačku na gornju rečenicu, začuh glasove euroneprejebivca i protestanstkih entuzijasta kako grakću da se te dve babe i žabe ne mogu porediti. Što se tiče svetskoistorijskog značaja i masovnosti, neprejebivci su u pravu, te su dve stvari neuporedive, ali su im motivacije itekako uporedive, štaviše iste – što će reći smena vlasti prekim putem.

Za takav, međutim, poduhvat potrebna su veeeelika muda. Pazite dobro: sa pravne strane posmatrano nasilne smene vlasti su nedopuštene, ali sa tačke gledišta istorije sasvim su legitimne, često i poželjne, ali – uvek ono prokleto „ali“ – ako nasilna smena propadne, sasvim je legitimno da nesmenjeni tirjanin prevratnike poveša.

E sad, građanski protesti – koji su počeli da gube energiju onog trenutka kad ih je tzv. opozicija uzela pod svoje – zamišljeni su da budu još jedna srpska posebnost – nasilna smena vlasti nenasilnim putem. Budući da je to oksimoron protesti su bili osuđeni – na budućnost. Protesti pred kojima se – saglasno blic-tvrdnji Borka Stefanovića – smeši svetla budućnost, završavaju kao protesti protiv potapanja manastira ispred pustoline u Nemanjinoj ili – u boljem slučaju – kao šetnje onih stotinak talibana predvođenih Čedom Jovanovićem koji su na kraju zaboravili zašto uopšte šetaju.

Ali i tu ima ono „ali“ što kokoške noću davi. I takvi kakvi su – protesti održavaju Trijmuvirat Fantastikus u kakvom takvom fokusu javnosti, u kojoj bi – čak i ovakvoj kakva je – odavno pali u (zasluženi) zaborav. Protestanti – svejedno što im se brojnost osipa – „hrane mesto“ Trijumviratu Fantastiku i jalovim izražavanjem nezadovoljstva utiru put budućem zadovoljstvu Đida, Guzijana i Boškića, nadaleko poznatih po političkom principu minimum ulaganja, maksimalan profit.

Nemojte izvlačiti pogrešan zaključak da ja Trijumviratu nešto zameram, svi političari ovog sveta rade tako, ali to – sa izuzetkom Srbije i podsaharske Afrike – rade u ambijentima ustavnosti, zakonitosti i institucionalnosti, o čijem vaspostavljanju trijumviri ni mukajet. Što reko Kodža Milloš, narode, košuljo moja, okani se iluzija o lebu bez motike i državi blagostanja bez institucija. Prioni na posao.