Istorija nepoštenja

Poslovično sklonom lansiranju novih naučnih disciplina, pade mi juče na pamet da možda ne bi bilo loše napisati desetotomnu „Istoriju nepoštenja u Srba“.

Ogroman bi to bio posao, daleko iznad moći jednog autora, samo bi SANU mogla da okupi kapacitete, najumnije srpske istorijske glave da se late tog nezahvalnog, ali dušekorisnog posla.

Pre nego se pristupi istorijskom poslu – čiji je početak zakazan za mesec limburg kukovog leta – valjalo bi istražiti da li su Srbi po prirodi skloni nepoštenju, ili se zec krije u nekom drugom grmu.

Nakon što bi stručna komisija tu primisao odbacila kao rasističku, morala bi se pozabaviti definisanjem šta je nepoštenje i zacelo bi došla do zaključka da je nepoštenje u svom najširem značenju sklonost zaobilaženja normi, zakona i pravila, uključujući pravila lepog ponašanja.

Ali, viđi vraga, ta sklonost nije „srpska posebnost“, takozvana anomija je zajednička ljudskom rodu od Adamovog neposlušanja naovamo – tako tvrde drevni crkveni oci, uključujući i pravoslavne – i što je gore neizlečiva je, iako se (donekle) može suzbiti tako što će se ljudi (po meni najefikasnije pendrekom) prisiliti da se vladaju u skladu sa normama, zakonima i pravilima.

Drevni, međutim, oci srpske državnosti nisu tako mislili. Kad je ono knez Aleksandar Karađorđević svojevremeno nameračio da uvede krivični zakonik, članovi nekakvog Visokog Saveta – u kome, nota bene, nisu sedeli nepismeni ustanici, nego prva generacija školovana na prestižnim stranim univerzitetima – visoki savetnici za zakon nisu hteli ni da čuju.

Evo kako su to obrazložili: „Naš narod još živi u patrijarhalnom stanju. Dobrom čoveku nisu potrebni zakoni. Zakon je proizvod prisile za sprečavanje zla i on se piše zbog onih koji su zli. Naš narod je u svojim shvatanjima tako dobar i tako zdrav kao možda ni jedan drugi narod u Evropi. Otuda mu, dakle, i nisu potrebna nikakva lekovita sredstva. Trebalo bi ga, štaviše, zaštititi od svih zakona, iz kojih bi tek mogao da nauči mnoštvo zlodela.“

Malo posle toga neki (polu)krivični zakon ipak je stupio na snagu u Kneževini, ali je – kao i danas uostalom – važio od prilike do prilike i kako za koga, ponajviše – kao i danas – za opoziciju.

Jesu, da kažemo. građene i neke bolnice, ali – kao i danas – u njima nije bilo lekova (često ni lekara) jer, pazite, otkuda bi u tako „dobrom i zdravom narodu“ bilo bolesnih.

A posle, posle je sve krenulo niz onu De Mestrovu nizbrdicu pa generalitetu kralja Milana u ratu protiv Bugarske nisu trebale ni prangije, kamoli artiljerija, a onom našem podnaredniku nije trebalo ni minut da, braneći kralja od izmišljene psovke, utamniči onog veselnika, pa da mu posle naguzi ženu.

Predlažem Odboru SANU za pisanje „Istorije nepoštenja u Srba“ da istraži da li su podnarednikovi prsti bili umešani i u testerisanje klozetskih daski prilikom pokušaja atentata senkrupom.

Ne bi me začudilo da jesu.