Istorijski nesporazum

Kad sam iz obično dobro obaveštenih izvora doznao da će jedan od gostiju biti juče (i mnogo prethodnih puta) spominjani JexS Tadić, mom nestrpljenju da čujem šta sanja, a šta mu se događa, kraja naprosto nije bilo.

Ima tako ljudi koji se ne mire sa odlaskom u ropotarnicu istorije. JexS Tadić, npr. Za razliku od svog ex kohabitanta, Referendumskog Lopova, koji se – nakon što je ispotiha uturio klip u jedva pokrenuti točak petooktobarske revolucije i potom Tadiću prepustio da Vučića dovede na vlast – povukao u neku Nejasnu poljanu bajagi da piše nešto, JexS i ne pomišlja da baci peškir u ring, da se povuče u neku još Nejasniju poljanu i da tamo na miru obnovi gradivo iz psihologije kolektivnog nesvesnog.

Dobro bi mu činilo. Ali nikada dva dobra zajedno.

Bilo je više nego predvidivo da će tema Utiska biti istorijski vašingtonski sporazum, kao što je i bila, da bi se od početka sve pretvorilo u beskrajno mlaćenje već stotinama puta izmlaćene prazne slame oko pitanja da li je u Vašingtonu lud jebo zbunjenog ili zbunjen ludog ili su pak lud i zbunjen natrćili nekog trećeg ili je pak treći naguzio ludog i zbunjenog.

Već posle petog minuta emisije ruka mi je kao Feruz-paši podrhtavala oko gumbeta off, ali mi je šesto čulo došaptavalo da se uzdržim, jer da će u predlozima biti svakojakih čuda i pokora, kao što ih je i bilo.

Kao što znate, predlozi Utiska nedelje su moj prozor u Pink.

Letnja Utiskova pauza me je odalečila od očevida u zbivanja na Pinku, koja su izgleda svakog dana u svakom pogledu sve više napredovala da bi uvrhunila u spec. emisiji posvećenoj istorijskom vašingtonskom sporazumu.

Multimedijalni, prekookeanski događaj, deset puta interesantniji od Utiska koji mu se podsmeva, šta drugo reći.

Goca Uzelac live ispred Bele kuće, Dačić (takođe live) u studiju u Beogradu, ko popišan (daleko od očiju, daleko od srca) pokazuje Sarapi na telefonu čin potpisivanja u realnom vremenu, a na Dalekom istoku studija, krle22 prekookeanski aplaudira Visokom Potpisniku, koji (pretpostavljam) sve to gleda na ekranu svog telefona i beleži pluseve i minuse.

Prizor aplaudirajućeg krleta22 navrati me – ili me je đavo navratio – da se setim epizode iz nečijih memoara u kojoj piše kako đeneral avijacije, Dušan Simović, leteći prigodom neke parade u bombarderu iznad Beograda na visini od 1.800 metara, ustaje sa pilotskog sedišta, staje u stav mirno i salutira viteškom kralju ujedinitelju.

A vi sad kontajte šta je pisac hteo da kaže.