„Oni koji se čude kad pronađu da se svetovna istorija na nekim mestima ne poklapa sa duhovnom istorijom, treba da znaju da se svetovna istorija često ne poklapa ni sa samom sobom“.
Bosije

Možda je (ne)veselu istoriju novije srpske istorije najbolje započeti veselom epizodom iz novije istorije jednog savremenog srpskog istoričara. Krenimo od početka. Od fusnote. Fusnote su moja slabost. Osim što tekstu daju privid ozbiljnosti – do kojeg veoma držim (do privida, ne do ozbiljnosti) – korisne su i kao sigurnosni ventil za mudrijaška proseravanja. Čim vidim – a ne vidim, nažalost, uvek – da gubim koncentraciju i da pripovedanje počinjem pretrpavati mudrijašenjima, ta mudrijašenja – zli usud proznih pisaca – premeštam u fusnotu i lažno ih predstavim kao citat iz izmišljene knjige nekog izmišljenog autora, Radbertusa iz Odenzea, recimo, da pomenem samo najcitiranijeg.

Ponekad, opet, citat iz postojeće knjige pripišem nepostojećem autoru, a odlomak iz nepostojeće knjige postojećem autoru, kao što sam to učinio u romanu „Početak bune protiv dahija“, u kojem sam autorstvo fiktivne studije „Problem prekograničnih teritorija u doba vladavine kneza Miloša“ pripisao tajkunu srpske istoriografije, većinskom vlasniku svih važnijih istorijskih datuma u Srbiji, doktoru Radošu Ljušiću, i to bez zlobe, kao neku vrstu hommagea, a i zato što sam pomislio da bi on naprosto bio u stanju da napiše takvu jednu knjigu; pravo je čudo, u stvari, da je dosad nije napisao. Ali nikad nije kasno. Fusnota kao fusnota – beznačajnost i sitnica; Ljušić je, međutim, čovek beznačajnosti i sitnicâ, neka vrsta uveličavajućeg stakla koje najpre uveliča samog sebe, a potom i sve ostalo, a naročito ono što mu nije po volji.

Tako je fusnota iz Dahija viđena kroz hiperpatriotsku dioptriju u očima našeg istorika iždžikljala u skandal epskih razmera. Znao sam odranije – po čuvenju – da je Ljušić izraziti alfa mužjak, predvodnik militantnog krila srpske istoriografije, vršilac dužnosti komandira stanice milicije pravoslavnih pazdarana koji danonoćno bdiju nad čistotom nacionalne povesti, strogo nadzirući moral, poredak, red i redosled u istorijskim događajima i još strože vodeći računa da neki događaj slučajno ne bude oskrnavljen, ili da – ne daj Bože – zauvek prođe.

Nisam pomišljao da će Ljušić ikada pročitati Dahije – činilo mi se da bi to za njega bilo ispod časti – ali on je roman ipak pročitao – ili mu ga je neko pročitao – pa se sablaznio, narodski rečeno – strunio, i umesto da ode kod neke vračare – pun ih je Beograd i u XXI veku, kao i u doba knjaza Miloša – da mu salije stravu, on je seo, presavio tabak i u „Letopisu Matice srpske“ objavio gnevnu književnu kritiku – što je delatnost u koju se, uprkos tome što, kako sam čuo, voli svuda da zabada nos – ranije nije upuštao, a o čemu me je, pre nekoliko godina – kada tačno neka istraži istorik, on je taj koji bdi nad srpskim datumima – usred noći telefonom obavestio jedan prijatelj.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari