Istorik na steroidima (10)

Rešenje je u tome da se svesna imaginacija dovede što bliže nesvesnoj, a problemi nastaju kada nesvesna imaginacija zagospodari svesnom“, a upravo to se Ljušiću – i ne samo njemu, masovna je to pojava – dogodilo. Ta je rascepljenost, od Adama naovamo, zajednička za sve ljude, ali se do slobode mogu vinuti samo oni koji je razreše; oni koji je ne razreše zauvek ostaju u vavilonskoj zbrci, u nerazlikovanju (i mešanju) stvarnog i fiktivnog, ličnog i opšteg, nebeskog i zemaljskog, svetog i profanog. Ljušić taj problem – očigledno – nije razrešio (niti će ga, kako stvari stoje, ikada razrešiti), pa ličnu uvređenost zbog činjenice da je u jednom fikcionalnom tekstu citiran kao autor jedne nepostojeće knjige (doduše i još koječim iz Dahija) projektuje na kolektiv. „Krajnje je“ – kaže istorik – „vreme da se svi skupa zapitamo“! Transcendentalni ego našeg istorika u suštini razmišlja isto kao kao Luj XIV – istina, to sam ja, Srbija, to sam ja, istorija, to sam ja – ali budući da bi ga – ukoliko bi otvorio srce i počeo tako da javno govori – ispravno smatrali za najobičniju budalu, on se lažno (ali ipak providno) predstavlja kao skromni i zabrinuti hartofilaks srpske istorije, dobri Srbin i sluga Srbije, pa ga zahvaljujući tom manevru neki – mada ne svi – smatraju za intelektualca i doktora nauka.

Istorikov domaći zadatak s pretenzijama na opštenacionalni značaj svakako ne zaslužuje književni osvrt, ali je za psihoanalizu kao stvoren; to naprosti vrvi od klasičnih primera nacionalističke psihopatologije, što će reći – „seljačkog radikalizma“, lažnog predstavljanja, manije gonjenja, mimikrije, potuljenosti i falsifikovanja; u tom bućkurišu, strogo uzev, osim simulacije, mimikrije, falsifikovanja i interpunkcije, ničega drugog i nema. Istorik očigledno misli da je majstor stvaranja privida, ali nije. Vrlo je providan. Trapav. Nezgrapan. Koju god i koliko god duboku rupu da iskopa kao zamku za mene – po imperativu narodne poslovice, koja za njega ima silu fizičkog zakona – sam u nju upadne i odozdo, iz rupe, kao da ništa nije bilo, nastavlja da „naučnim“ metodama potkrepljenim „referencama“ dokazuje da sam u rupi u stvari ja.