Uzmimo jedan detalj. Ima u Dahijama jedan (fiktivni) lik, Turčin Bekri Halil, koji (fiktivno) prelazi sa islama na hrišćanstvo, postaje (fiktivni) kaluđer Avakum i na kraju – po sili prirodnih zakona, koji važe i u romanima – (fiktivno) umire.
Da je Bekri Halil fiktivno umro kao Turčin, to sigurno ne bi uznemirilo našeg istorika – šta drugo Turčin zaslužuje nego da umre – ali budući da je fiktivni Halil (fiktivno) prešao u pravoslavno hrišćanstvo – što za Ljušića (i ne samo za njega, nažalost) znači da je postao Srbin – bivši Bekri Halil prestaje da bude fiktivna ličnost i postaje „svetitelj čiju sam smrt“ – tvrdi istorik – „obeščastio“.
Nije to kraj mojim „obeščašćivanjima“. „Na str. 162. u napomeni br. 13“ – piše istorik u svom denuncijantskom referatu – „?Basara? navodi moje delo, koje nikada nisam napisao: Problem prekograničnih teritorija u doba vladavine kneza Miloša, Beograd, Zavod za udžbenike, 1981. Ovakvi se primeri ne mogu naći ni u jednom istorijskom romanu, ovde je reč, bez ikakve sumnje, o obračunu sa onim srpskim intelektualcima, u ovom slučaju istoričarima, koji misle drugačije od Basare i čije se ideje njemu nimalo ne dopadaju. I, umesto da se osvrne na njihova objavljena i svima dostupna dela, on poseže za nenapisanim, neobjavljenim i samim tim publici nepoznatim radovima, uveren da će na taj način lakše plasirati svoje ideje.“
Istorija na hemoroidima
Ljušić je apsolutno u pravu kada zaključuje da sam ja vrlo skeptičan prema srpskoj istoriji, još skeptičniji prema srpskoj istoriografiji, a ekstremno skeptičan prema srpskim istoričarima, ali moja skepsa ne proizlazi iz nekakvog nezadovoljstva prošlošću, istorijskim događajima i istorijskim čitankama o toj prošlosti i tim događajima, nego tu skepsu temeljim na opipljivim i lako proverljivim činjenicama – na rđavoj stvarnosti – ako reč stvarnost u datom slučaju nije prejaka – današnje Srbije. Možda ovo nije u saglasju s Ljušićevim shvatanjem istorije – a verovatno je i za fusnotu – ali ja istoriju jednog naroda ne sagledavam kao priču o prošlosti, nego je posmatram sažetu u njenom sadašnjem trenutku, u stanju u kome se taj narod nalazi sada i ovde, tako da srpski istorici mogu veličati srpsku istoriju koliko im drago i do u beskonačnost ispredati priče o „slavnoj prošlosti“, a neslavnu sadašnjost i mučnu realnost tumačiti zaverama, nepravdama i zlom srećom, ali to onda nije istorija, nego politikantsko bulažnjenje, ili – još gore – petparačka pseudomitologija.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
