Nisam pomišljao da će Ljušić ikada pročitati Dahije – činilo mi se da bi to za njega bilo ispod časti – ali on je roman ipak pročitao – ili mu ga je neko pročitao – pa se sablaznio, narodski rečeno – strunio…
… i umesto da ode kod neke vračare – pun ih je Beograd i u XXI veku, kao i u doba knjaza Miloša – da mu salije stravu, on je seo, presavio tabak i u Letopisu Matice srpske objavio gnevnu književnu kritiku – što je delatnost u koju se, uprkos tome što, kako sam čuo, voli svuda da zabada nos – ranije nije upuštao, a o čemu me je, pre nekoliko godina – kada tačno neka istraži istorik, on je taj koji bdi nad srpskim datumima – usred noći telefonom obavestio jedan prijatelj. Prijatelj mi je – koliko je to u slučaju takvog jednog teksta moguće – ukratko prepričao o čemu se tu radi. Spomenuo je da je Ljušić energično demantovao autorstvo nad nepostojećom knjigom Problem prekograničnih teritorija u doba vladavine kneza Miloša, Beograd, neobjavljenom, doduše, kod postojećeg izdavača, Zavoda za udžbenike, ali da se nije zaustavio na demantiju, nego me je optužio za niz teških (možda i krivičnih) dela protiv naroda, države i srpske istorije, poput zloupotrebe i neovlašćenog korišćenja nacionalne istorije, neškolovanosti, lakrdijaštva, upotrebe opscenih rečenica („napravljen gladnim kurcem“), nepoznavanja istorije i tako dalje i tome slično.
Ne može se to, rekao mi je prijatelj, prepričati preko telefona, to se, takođe mi je rekao, mora pročitati.
I to nekoliko puta zaredom.
Zašto li je, zapitah se, fusnota toliko uznemirila Ljušića? Da li mu, možda, nije bilo pravo što sam u romanu pomenuo knjigu koju nije napisao, a propustio da pomenem neku koju je napisao, ili mu je (takođe možda) krivo što za nenapisanu knjigu nije naplatio honorar? Zna li on, pomislih, ne bez zlobe, da ima zlih jezika koji bi rekli da je nenapisani Problem prekograničnih teritorija nešto najbolje što je objavio, upravo zato što to nije napisao.
Sutradan sam rano izjutra odjurio do knjižare, kupio primerak Letopisa i – nakon prvog čitanja optužnice – uvideo da je spisak mojih grehova zapravo beskonačan.
Ali polako. Sve po redu. Na prvi pogled – u čisto vizuelnom smislu – Ljušićev kritički tekst izgleda kao pravi tekst. Na prvi pogled, sve je tu – takozvani naučni aparat, napomene, fusnote, reference, uključujući i podugačak spisak znamenitih srpskih i inostranih što mrtvih što živih autora misli velikih ljudi, koje je Ljušić prisilno mobilisao da svedoče u njegovu korist.
Dok je naš kolumnista odsutan, objavljujemo delove iz „Atlasa pseudomitologije“. Knjiga u septembru izlazi u izdanju „Službenog glasnika“.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.