Istorik na steroidima (3)

Da to nije ni iznad ni ispod nego izvan svih kriterijuma; „dobro“ i „loše“ ipak pripadaju istom poretku stvari; „loše“, ponekad – kad mu se posreći – preraste u „dobro“, a „dobro“ se (mnogo češći slučaj) iskvari i spadne na „loše“. Ljušićev preambiciozni seminarski rad na temu patriotizma pripada svetu zaumnosti, muzeju okamenjenih paganskih fosila i idola mrtvorođenog mišljenja. Taj – ne seminarski rad, nego doktorat – iz nacionalističkog prostakluka ne može se pobiti nikakvom argumentacijom, jer u njemu osim pomahnitalih strasti nema ničega; tu samo zajebancija pomaže. Ne može se ta konstrukcija ni maljem srušiti, jer je sagrađena kao ruševina iz koje bazde memla i nekrofilija. Bilo bi, međutim, pogrešno iz toga zaključiti da je istorikova nekrofilija samoubilačkog tipa – pre je ubilačkog – a još pogrešnije pomisliti da je učeni istorik neko mrtvo knjiško puvalo i tunjavko. O ne! Uprkos kliničkom mrtvilu njegovog teksta, on je ekstremno živ, živahan – reklo bi se, i preko granica dobrog ukusa, hiperaktivan, svudaprisutan! Kad ide, kažu zli jezici, ide kao podmazan, strojevim korakom. Kad stoji, stoji stameno, korena duboko uraslih u otadžbinsko tlo, ankerisan kao sopstveni bronzani kip. Zli jezici nadalje kažu – ne znam da li im treba verovati – da je istorikova sličnost s bronzanim kipovima velikana iz naše prošlosti toliko velika, da ga gradski golubovi ponekad pomešaju sa spomenikom, pa mu se poseru na glavu. A kakav je kao istorik, kao naučnik? Ne znam! Ja Ljušićeve knjige ne čitam, nego ih – kad mi zatrebaju za neku književnu sprdačinu – izmislim. Zli jezici – upućeniji od mene u istorikov život i priključenija – tvrde da je Ljušić u svojoj prostoti, koju uzaludno pokušava da iskomplikuje, neka vrsta oglednog dobra, pokazne vežbe iz pseudonauke o srpstvu, te da se u srpskoj istoriji oseća komotno, kao gazda u kući, sledstveno čemu se smatra pozvanim da propisuje kućni red važeći i za one koji u tu kuću ne zalaze, kao što ni ja ni moj roman Početak bune protiv dahija – u tu kuću nismo zašli. Ali Ljušićeva istorijska luda kuća vodi hegemonističku i ekspanzionističku politiku, nasilno ulazi i u one koje u nju neće da uđu, širi se i na placeve na koje nema tapiju. Biće o tome još reči kada za to kucne čas.