Ne znam, rekoh već, šta istorik piše, bio bi osnovni red da ni on ne zna šta ja pišem – tako bar nalaže princip reciprociteta…

… ali đavo Ljušiću naprosto ne da mira, on mora da progovori o svemu, makar progovorio na dupe, kao što su u romanu – zovimo ga od sada i ubuduće skraćeno, Dahije – na istorikovo zgražavanje govorili neki junaci, što je istorikovu srpsku svest – koja nije u stanju da napravi razliku između stvarnosti i fikcije – dovelo u stanje apsolutnog rastrojstva. Gde to ide da Srbi govore na dupe? Takva je „pojava“ – tvrdi istorik autoritetom naučnika – „u Srbiji nepoznata“ i nemoguća. Treba li mu poverovati na reč? Gde su tu citati, gde literatura, gde spisak autoriteta koji potkrepljuju tvrdnju da je u Srbiji nemoguće govoriti „na dupe“?

Ljušića su, nagađam, fantastične i apsurdne scene, situacije i likovi iz romana Dahije uznemirili zato što su došli u koliziju s njegovim shvatanjem istorije kao scenarija za eastern, balkanski kaubojski film u kojem dobri momci ubijaju one loše, a u kojem su uloge dobrih momaka rezervisane isključivo za Srbe.

Nemam ja – u načelu – ništa protiv te istoriografije za decu, omladinu, široke narodne mase i početnike; „oficijelne“ istorije svuda su u svetu manje-više slične, suvoparne, lažovske i dozlaboga dosadne, nije tu srpska nikakav izuzetak, s tim što se u ostatku sveta pravi koliko-toliko jasna razlika između onoga što se doista zbilo (i zbiva) i predstava i tumačenja tih događaja – koje se menjaju u skladu sa imperativima dnevne politike, koje su – kao i sve ljudsko – relativne i nepouzdane, a koje, ako se apsolutizuju – kao što su se Srbiji apsolutizovale – proizvode kobne nesporazume s realnošću.

O tome kasnije. I to, kad god bude moguće, u fusnotama, jer pisanje o mentalnim sranjima čoveka nužno vodi u proseravanje.

Upoznao sam se ja, naravno, u osnovnoj i srednjoj školi sa tom istorijom po meri Ljušića, čak sam i voleo da je učim, znao sam je za, recimo, solidnu trojku, deo „gradiva“ i dan-danas pamtim, iako sam neke datume zaboravio a neke pogrešno memorisao, pa ih tako zaboravljene i pogrešno memorisane naveo, ali ne u nekom udžbeniku ili feljtonu, nego u romanu, što je, prema Ljušiću, ipak svetogrđe. Em neovlašćeno „koristim“ istoriju, em je „zloupotrebljavam“.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari