Istorik na steroidima (5)

Naš istorik misli drugačije, tačnije – samo se pretvara da misli, jer, kako ćemo videti, umesto njega misle svedoci-saradnici, Predrag Palavestra, na primer, koji „?…? piše da primer Dobrice Ćosića najbolje pokazuje da je moderni srpski istorijski roman više ojačao istorijsko osećanje i istorijsku svest srpskog naroda nego nacionalna istorijska nauka“. Drugi svedok-saradnik, izvesni Nikola Kovač, opet „?…? ističe njegovu Ćosićevu, pretpostavljam težnju ka višem poretku slobode i smisla i dodaje: Zato pravu istoriju, njen ljudski smisao i njen kritički duh, nalazimo u romanu više i bolje nego u bilo kom istoriografskom djelu ili političkom dokumentu“.

„Da li je to slučaj s ovom Basarinom knjigom“, pita se Ljušić. „Da li je Basara tako nastupio pišući Dahije i da li se uopšte zanosio kurzivi moji takvim ili sasvim drugačijim idejama?“

Priznajem da to s Dahijama nije bio „slučaj“ i da (vrlo namerno) nisam tako „nastupio“, a nisam iz više razloga – ponajpre zato što nisam ni guslar ni narodni pjevač da bih nastupao, a potom zato što sam čvrsto uveren – ma šta o tome Palavestra i Kovač mislili umesto Ljušića – da romani treba da se pišu unutar istorije, a ne da se istorija stvara iz romana. I uopšte se nisam „zanosio“ Ćosićevim, Palavestrinim i Kovačevim idejama o bilo čemu, nego „drugim“ idejama, tu je Ljušić sasvim u pravu. Ljušić je u još jednoj stvari u pravu. Imam ja, pored fusnota, još jednu veliku slabost. To su istorije. Gutam sve istorije koje mi dopadnu šaka – istorije naroda, istorije ratova, istorije umetnosti, istorije renesanse, istorije starog, srednjeg i novog veka, istorije umetnosti, istorije književnosti, istorije ludila, istorije malih stvari, istorije ogledala, olovaka, istorije bolesti i tome slično, i tokom čitanja te silesije istorija susretao sam se s različitim shvatanjima njihovih pisaca o povesti, od kojih su mi neka bila bliska, neka pak nisu. Možda bih, da sam bio dovoljno lud i da sam – umesto da ih, kad mi zatrebaju, izmislim, Ljušićeve knjige čitao – možda bih, kažem, u tom slučaju mnogo bolje savladao gradivo iz hronologije i od našeg istorika dobio prelaznu ocenu, ali ja sam smatrao svrsishodnijim da čitam Bosijea, Tojnbija, Burkharta, Špenglera, Brodela, Hojzingu, Fukoa… da pomenem neke, dugačak je taj spisak.