Istorik na steroidima (6)

Svašta sam saznao čitajući te istorije, pre svega da ispod, iznad i unutar Istorije s velikim I – nazovimo je Istorijom po ukusu Ljušića i njemu sličnih – struji čitavo jedno mnoštvo istorija, da u tim paralelnim istorijama ništa nije statično i da „uzroci“ od pre nekoliko stotina godina još uvek proizvode „posledice“, pa čak i da savremeni događaji – kako tvrdi Sveti Avgustin – utiču na prošle.

Doći će i ti događaji na red nakon što se u nekoliko reči osvrnem na relativnost, ambivalentnost i višedimenzionalnost istorijskih događaja, čak i onih poznatih pod nazivom – svetskoistorijski.

Hegel, recimo – filozof koga izuzetno cenim – Francusku revoluciju opisuje kao veliki korak Svetskog duha na putu prema samoostvarenju, a Žozef de Mestr – koga cenim možda i više od Hegela – u istoj toj revoluciji vidi nezakonitu pobunu propalica i ološa. Da sve bude zamršenije – obojica su u pravu. Francuska revolucija je doista srušila stari poredak ogrezao u nepravdu i dekadenciju i dala snažan podstrek oslobađanju ljudi i ljudskih društava (Prvi srpski ustanak vidim kao jedan je od njenih odjeka), ali je istovremeno bila i sjajna prilika za uspon šarlatana, propalica i svakovrsnog prostakluka i beznačajnosti. Tamo gde je sloboda, tu su i svakojaki rizici i opasnosti. Da bi uopšte bila moguća, sloboda mora biti važeća za sve, sledstveno i za Ljušića i mene, koji – svako, doduše, na svoj način – raspolažemo tom slobodom. Sveti Avgustin je otišao korak dalje. „Sve što će doći za preko hiljadu i više godina“ (ukoliko svet bude još stajao) – pisao je hiponski biskup – „Bog je sada učinio. A što je prošlo pre nekoliko hiljada godina, tek će učiniti.“ Ne smem ni da zamislim do koje bi visine narastao Ljušićev gnev da sam, nekim slučajem, umesto pod uticaj izvesnog Zundhausena, čije ideje Ljušić tvrdi da širim – a čiju nijednu knjigu nisam pročitao, što ne znači da neću – potpao pod uticaj misli Svetog Avgustina o istorijskoj reverzibilnosti, i u Dahijama – dosolivši sve to imaginacijom – napisao da je poraz u Kosovskoj bici bio Božja kazna za kneza Lazara i njegove vitezove zbog toga što su se drznuli da ostave potomstvo čiji će istoričari falsifikovati datum bitke i umesto Svetog proroka Amosa – koji je padao na dan tadašnjeg 15. juna – napisati da se sve dogodilo na Vidovdan, koji se u crkvenom kalendaru volšebno pojavio tek krajem XX veka. Biće i o tome još govora.