Istorik na steroidima (7)

… naveli rodonačelnika populizma i političkog nasilja u Srba, knjaza Miloša, da ubije vožda, jer se može osnovano pretpostaviti da Karađorđe ne bi potpomogao Vukovu jezičku reformu (i politiku), iz koje se, nakon mnogih pseudomorfoza, ispilila „jogurt revolucija“ i vladavina Slobodana Miloševića?

Tako je to s narodima u istoriji. Neki podižu francuske, neki jogurt revolucije.

U strogo nadziranim istorijama, u stvari, lažnim istoricističkim religijama, poput Ljušićeve, događaji nikada suštinski ne „prolaze“, nikada se ne „udaljavaju“ u vremenu, nego se gomilaju i pretvaraju u ogromno skladište masovnih frustracija. Za stvarnost oblikovanu takvom psihotičnom, totalitarnom istoriografijom, zasnovanom na junačkim pesmama i patriotskim romanima, dakle na (uglavnom lošoj) fikciji, nije ništa neobično, štaviše je društveno poželjno, da frustracija zbog Kosovske bitke, izgubljene pre pola milenijuma, bude isto tako snažna i neprebolna (ili, pre, snažno i neprebolno odglumljena) kao i sutradan posle boja, a možda čak i snažnija, jer su onovremeni Srbi – siguran sam u to – osim što nisu bili lažovi, bili građeni od čvršćeg materijala i mnogo su muškije podnosili poraze – evo, uzgred, primera „mudrijaške“ rečenice koju je trebalo da stavim u fusnotu, ali se nisam usudio, jer mi je Ljušić uterao strah od fusnota.

Evo još jedne takve: Samo je unutar takve istorije, neopozivo otcepljene od realnosti, bilo moguće da Slobodan Milošević nakon dva i po meseca bombardovanja, pokušaja etničkog čišćenja, ogromnih ljudskih i materijalnih žrtava i potpisivanja kapitulacije, proglasi „veličanstvenu pobedu nad agresorom“, da tu pobedu gromoglasno proslavlja i da masovno deli unapređenja i odlikovanja, i samo je u takvoj stvarnosti bilo moguće da se Milošević – uprkos saznanjima koja je morao imati o svudaprisutnosti globalnog satelitskog nadzora i neizbežnosti posledica – upusti u masovno etničko čišćenje albanskog stanovništva. Sve je to bilo moguće – iako to Miloševića uopšte ne opravdava – zato što je srpska stvarnost, stopljena sa apsolutizovanom istorijom, s vremenom potpala pod vlast stihija determinizma i sama se pretvorila u stihiju, u poluživi entitet, u večno ponavljanje istog i beskonačno recikliranje mrtvih matrica.

Jednom zakoračivši u tu mentalnu stihiju, Milošević nije ni imao izbora, postupao je kao automat, kao što kao dobrovoljni automat postupa i Ljušić, koji je kolektivno, dakle kao Srbin, slobodan do granica nepristojnosti – prema kojoj je, kažu zli jezici, nadaleko čuven – i koji, budući da, sticajem pukih okolnosti, nije na robiji – što, pretpostavljam, smatra vrhuncem ljudske slobode – dopušta sebi slobodu da rečenicu iz “Dahija”, „da su se Srbi oslobodili od Turaka, ali da su propustili da oslobode sami sebe“, tumači kao „blaćenje“ srpske istorije.