Istorik na steroidima (8)

… prema kojoj je, kažu zli jezici, nadaleko čuven – i koji, budući da, sticajem pukih okolnosti, nije na robiji – što, pretpostavljam, smatra vrhuncem ljudske slobode – dopušta sebi slobodu da rečenicu iz Dahija, „da su se Srbi oslobodili od Turaka, ali da su propustili da oslobode sami sebe“, tumači kao „blaćenje“ srpske istorije.

Usput razotkrivajući strašnu međunarodnu antisrpsku zaveru.

„Krajnje je vreme“ – upozorava Ljušić – „da se svi skupa upitamo, makar oni kojima je bar malo stalo do ugleda srpske književnosti i istoriografije – čemu služi ovakvo i ovoliko blaćenje sopstvene povesti? Za koga i po čijoj naredbi se to radi? I dokle, pobogu?“

Preterano bi, naravno, bilo očekivati od Ljušića da shvati da sloboda nije stanje, nego proces oslobađanja kome nema kraja, proces u kojem Srbija – u kojoj su još prisutni tragovi feudalnog mentaliteta i ustrojstva – nije, nažalost, odmakla od dahijskih vremena. Da li je, zapitah se potom, naš istorik ikada čuo za pojam umetnička sloboda? Mora biti da je čuo, pomislih, ipak je on doktor nauka, iako razmišlja (i piše) kao sreski špijun. Ali ako je istorik možda i čuo za umetničku slobodu i ako se može pretpostaviti da kao doktor nauka, načelno i deklarativno, nema ništa protiv te slobode, on svakako nema pojma da se toj slobodi, bar u slobodnim društvima, ne mogu postavljati nikakve granice, jer smisao umetnosti i nije ništa drugo do prekoračivanje svih granica i – posledično – širenje prostora ljudske svesnosti. Neću da kažem da LJušić ne zna baš ništa; zna on svašta, ipak je on doktor nauka, a fakulteti, magistrature i doktorati su kao stvoreni za razvijanje memorije; sipa naš istorik datume kao iz rukava, hronologiju sveta zna napamet, a noviju srpsku istoriju poznaje kao sopstveni džep i tako dalje. Ali hoću da kažem da ne zna ništa o književnosti – i to ne samo savremenoj – koja datume, imena, hronologiju i istorijske činjenice može, ali uopšte ne mora uvažavati.