Kao što Ljušića, kad malo bolje razmislim, književnost uopšte ne interesuje; nije se on upustio u pisanje kritike Dahija da bi dokazao da je u pitanju loš roman – što bi se i moglo dokazati – nego da bi autora Dahija označio kao „lošeg Srbina“, a to se u Srbiji tradicionalno (i najjednostavnije) dokazuje stvaranjem „moralne“ panike…
… pozivom na masovnu mobilizaciju, projekcijom sopstvenih osobina na izmišljenog „neprijatelja“ – u ovom slučaju mene – zasenjivanjem bukom, besom i podizanjem nacionalne borbene gotovosti.
U patriotsko-denuncijantskom žaru Ljušić propušta da primeti ono što primećuju i vrapci koji mu povremeno seruckaju po glavi: da pisac romana ili pripovedaka stvara jednu istoriju koja – osim u neizbežnoj formi korica i knjižnog bloka – uopšte i nije u istoriji, pogotovo ne u istoriji kakvom je Ljušić zamišlja i ne samo da nije, nego u toj i takvoj istoriji ne želi da bude. Ne znam samo šta je našem istoriku trebalo da tolike godine straći na sicflajširanje, bubanje, studiranje, magistriranje i doktoriranje, jer da bi napisao rečenicu – „za koga i po čijoj naredbi se to radi“ – insinuaciju da sam Dahije napisao da bih – po nečijoj naredbi, naravno – „promenio istoriografsku svest Srba“, nije mu trebalo ni dana škole; isto tako – a često i sa više stila – pričaju i seoski đilkoši koji utucavaju vreme ispijajući mlako pivo ispred zadružnih prodavnica. Psihopatologija te rečenice ne sastoji se u tome što je istorik „iskreno“ u zabludi, pa veruje da ja pišem po nečijem nalogu – to bi se dalo izlečiti – nego u tome što savršeno dobro zna da ne pišem ni po čijem nalogu, a ipak tvrdi da to činim, što je, bojim se, neizlečivo.
A opet, ako bismo ga prikopčali na detektor laži, aparat bi nesumnjivo pokazao da istorik govori suštu istinu. To je zato što Ljušić čvrsto veruje isključivo u „istine“ sopstvenog egoizma zakrabuljenog u plameni patriotizam. Ima jedna indijska doktrina – ahamkara (u prevodu: „jastvo“ i „mojstvo“) – koja zlo sveta pripisuje prevarnoj težnji ljudskog ega da u spoljašnjim objektima ne gleda njih same, nego samog sebe, i u još i opasnijoj težnji da „prisvaja“ i da se „lepi“ na sve što dotakne i vidi. I Fihte je, još u XVIII veku, uočio razliku između „transcendentalnog i empirijskog ja“, ali neće završiti u fusnoti. „Osim imaginacije koju pokrećemo po svojoj volji“ – kaže nemački filozof – „postoji još jedna, koja deluje nehotice i nesvesno.“
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
