Istraga 2

Elem, sve da nekom pustom srećom Zoran Đinđić nije javno streljan, sve da je nastavio sa prometejskim naporima da Srbiju trgne iz začaranosti i letargije, siguran sam da bi danas na vlasti bio Aleksandar Vučić, a možda bi vlast osvojio i pre 2012, jer je brutalnost atentata za izvesno vreme usporila pregrupisavanje i kontraofanzivu autokratskih snaga.

Pre nekoliko godina sam bio čvrsto ubeđen da je JexS Tadić to međuvreme spičkao na tričarije, ali kako vreme odmiče, sve sam uvereniji da je nemajući Đinđićevu energiju, ipak imao dobru nameru da nastavi Đinđićev projekat, ali da je pokleknuo pred zloduhom ovdašnje čaršijske običajnosti, a siguran sam da bi – mada bi se možda duže batrgao – pred tim zloduhom pokleknuo i Vinston Čerčil.
Da ne dužim mnogo: srpska država je od samog nastanka, dakle od Kodže Miloša, koncipirana tako da bude autokratska, a protivnici autokratije, srpski liberali (svih vremena i boja) – takođe su od početka i uz retke izuzetke, koji su listom umirali od trovanja olovom – sebe doživljavali kao kastu uzvišenih bića, kojoj je zla sudbina dosudila tavorenje pod terorom ružnih, prljavih i zlih i u tom tavorenju decenijama iščekivali – i do danas nastavili da iščekuju – pojavu nekog moćnog rendžera koji će uz pomoć one naše neočekivane sile rešiti stvar.

Što ih apsolutno izjednačuju sa srpskim autokratiji sklonim masama, koje očekuju to isto. Iz prostog razloga što srpski autokrati politiku shvataju krajnje ozbiljno, nasuprot liberalima koji iz nekog razloga smatraju da se decenijska katastrofa srpske realnosti može popraviti – hajde da upotrebim termin iz teorije književnosti – karnevalizacijom politike, njenim pretvaranjem u provod, zajebanciju, a da se srpski tirjani mogu sa vlasti oterati šetanjem žutih patki, lupanjem u šerpe i onim besmislenim šetnjama za ovo ili ono.

Kada se to na kraju nekim čudom dogodilo – ne, naravno zbog pozicionog kerebečenja i lupanja u šerpe, nego zahvaljujući Proviđenju i naporima Zorana Đinđića – šta je uradila Druga Srbija? Počela je, zajedno sa piskaralima koliko juče oborenog režima, da osipa drvlje i kamenje na Zorana Đinđića. A zašto? Zato što nije odmah počeo da deli džakove para, da ispunjava želje „prvoboraca“ i što nije uspeo u roku od mesec dana da počisti prljavštinu i murdarluk nataložene u prethodna dva veka. Proviđenje – rekli smo to već – posrnulim narodima ponekad daje šansu, ali kada je neki narod prokocka, onda zadugo digne ruke od njega i stavi ga pred dva jedino moguća izbora: ili Vučić ili Beli Preletačević.