U slavskom pojasu zacelo će nastati žestoko ibretitenije kad pročitaju moju tvrdnju da u „svemu što je srpsko“ – a po čemu udarnički „pljuju“ i strane i domaće ale i vrane – u stvari ima vrlo malo srpskog, autentičnog, izniklog na domaćem tlu.
Maltene sve je uvezeno, potom gromoglasno posrbljeno, pa je tako, recimo, truba, koju su Srbi prvi put videli polovinom XIX veka, postala nacionalni instrument bez čijeg razumevanja nema ni razumevanja Srbije.
Mogle bi se na tu temu napisati stotine i stotine zanimljivih stranica, ali ja ću je prepustiti antropolozima i ograničiti se na neautentičnost srpskih politika (svih boja). Budući da smo davno apsolvirali da je u Srbiji, od Kodže Miloša do današnjih dana, čvrstina političkih uverenja i privrženost načelima krajnje redak zver, ne treba da nas čudi što srpski političari (svih vremena) „kopiraju“ belosvetske politike koje im se učine pobedonosnim.
Vidi se to lepo i danas, ali se još bolje vidi na primerima iz vremena mnogo smutnijih od ovoga, iz perioda uoči Drugog svetskog rata. Milanu Stojadinoviću – koji je inače kao političar nedostižni uzor današnjih – beše se učinilo da Hitleru baš dobro ide, pa je i on promptno formirao svoju operetsku verziju „smeđih košulja“, sebe proglasio za „vođu“ i uveo nacistički pozdrav.
Viđi tek sad vraga sa sedam binjišah. Tadašnja SPC, bar jedan njen deo, uopšte nije bila rusofilska, naprotiv mnogi arhijereji – čast izuzecima – behu se odali germanofiliji iz sitne, ovde uvek preovlađujuće računice, da će nacisti uništiti bauk komunizma. Slično je mislio još jedan Milan, Nedić (koga bi neki sad da rehabilituju) koji se – kad je vojska položila oružje, a kralj zbrisao iz zemlje – stavio na čelo kvislinške vlade i od svetosavlja, kosovskog zaveta i nacizma smućkao nesvarljivu ideološku papazjaniju.
A šta je, možda se pitate, radila tadašnja Druga Srbija, tada listom u komunistima. Kako kad! Najpre je pre rata – sledeći direktive iz Moskve – udarnički radila na destabilizaciji sopstvene zemlje, kakva god ona bila, a onda je – kada se Hazjain presaldumio – još udarničkije počela da radi na pretvaranju iste te zemlje u sovjetsku (čitaj-rusku) republiku, u čemu bi zasigurno i uspela da se Hazjain nije ponovo presaldumio i od Tita iznudio ono famozno NE.
Dijalektički posmatrano, prava je šteta što je projekat sovjetizacije Srbije propao, jer da nije, da je u Srbiji „zaživela“ kolektivizacija sovjetskog tipa – i prateći teror – možebiti, mada nije sigurno, da bi danas kolektivizam bio na manjoj ceni, a izvesno je da bismo umesto lažnih disidenata dobili autentične i da posledično ne bismo – kada je komunizam propao – došli u situaciju da nam put u demokratiju trasira blaženopočivši Ćosić. Ali, rekosmo napred – ovo je zemlja preletačevića, neautentičnosti i sveopšteg foliranja.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
