Šta ja pre neki dan rekoh – ili Vučić ili Beli Preletačević, na to se sveo naš izbor, a da je tome tako pokazalo je i najnovije istraživanje javnog mnjenja saglasno kome je Beli Preletačević izbio na drugo mesto podrške u biračkom telu.
E sad, gosn Luka Maksimović meni lično nije nesimpatičan, možda bi mi – pod naučnofantastičnom pretpostavkom da je Srbija uređena država – i njegov „politički“ projekat bio simpatičan, ali u Srbiji, ovakvoj kakva je, u kojoj jedan od prezidencijalnih kandidata, Šešelj, obećava da će, ako pobedi, momentalno amnestirati Đinđićevog ubicu i u kojoj čak i dva (relativno) ozbiljna (i jedan neozbiljan, Aleksandar Popović) Vučićeva protivkandidata, Janković i Jeremić, pokušavaju da nešto ulove u mutnoj vodi kosovske mitomanije, e, u Takvoj Srbiji jedanaest zarez nešto podrške poklonjene jednom – prilično neduhovitom, inače – zajebantu, ne samo da potvrđuje otrcani truizam da svaki narod ima upravo onakvu vlast kakvu zaslužuje, nego ukazuje da bi „naš narod“ mogao zaslužiti i neku mnogo goru od ove, koja je, istini za volju, ravna Pengovim mudima.
Kao što smo se u protekle tri decenije na sopstvenim kožama uverili i kao što smo u prethodnim nastavcima „Istrage“ apsolvirali, personalne promene u Srbiji suštinski ništa ne menjaju i u Srbiji nikakvog boljitka neće biti – to dobro utuvite – dok se ne promeni suština sistema. Ne mislim tu na papirnati sistem, društveno uređenje, ustav i zakone, ne padaj u amok Stefanoviću – ništa njima ne fali – nego na, nazovimo ga psihološki politički sistem, zasnovan još u XIX veku na nebulozi o „dobrom Srbinu“, fantazijama o „narodnoj državi“ i hajdučkoj epici koji se, od nastanka nakaradan, protokom vremena pretvorio u politički horor.
E sad, uvezi koju ti drago političku ideju, prigrli verbalno koje god „vrednosti“, opredeli se visokonačelno za bilo kakve „integracije“, a ič ne poradi na onemogućavanju i eliminaciji duha onog drevnog žandarmerijskog narednika koji je do mindže dolazio tako što je muževe jebenih stranki nabeđivao da su psovali kralja, džaba si, bato, krečio, a upravo se to ovde događa već dva veka.
Ima jedna mudra poslovica: Promisao dobroćudne vodi za ruku, a rđe vuče kroz trnje. Mi, Srbi, očigledno spadamo među ove druge. Posrćući na tom trnovitom ipak smo ponešto i naučili, kao što smo (doduše, na jedvite jade) naučili da smena vlasti ne mora da završi u krvoproliću i kao što je uporno delovanje proevropskih snaga na kraju stvorilo ambijent u kome se Vučić presaldumio, digao ruke od fantazija o Velikoj Srbiji i opredelio se za evropski put. Držim da bi opozicija – ja bih je radije nazvao alternativa – u svom nastupu trebalo da radi na stvaranju društvenog ambijenta u kome bi Vučić (a i još mnogi) uvideli da se u atmosferi permanentnog ratnog stanja apsolutno ništa ne može uraditi, a ne da se sa Vučićem takmiči u raspirivanju psihotičnosti.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
