Izborne aporije

Dobijeni rezultat mi sutra podastrite crno na belo pa ćemo od te cifre „apcigovati“ glasove koje je dobio Vučić.

Nakon te računice uverićemo se da je u Srbiji parlament (o užasa) jednoipostranački zato što i postoji samo jedna i po stranka i da naprosto – osim čisto deklarativno, na papiru i u sporazumu sa narodom – ne postoji politička volja da se Visoki smeni na najlakši i najjednostavniji način – na izborima.

Da li to znači da postoji politička volja da se smeni nasilnim, da ne kažem baš revolucionarnim, putem. O, da. Ali pod uslovom da Visokog strmopizdi neka neočekivana prevratnička sila koja rešava stvar.

Visoki se glede crnogorske predizbornosti i postizbornosti držao državnički mudro i uzdržano, za razliku od njegovog članstva, simpatizerstva i klijentstva koje je danima bilo u amoku i koje je na vest da je „Milo pao“ pišnulo od sreće. Oni promućurniji su blagovremeno navukli pampers pelene.

A da li je Visoki priželjkivao Milov strmopizd:

Najradosniji su ipak bili Beocrnogorci, o kojima je Dragan Bursać napisao sledeći tvit: „Velikosrbi slave pad diktatora Đukanovića dok rado žive pod Vučićem i Dodikom, a idoli su im Putin, Tramp i Lukašenko. Daj, nemojte me zajebavati.“

Eto ti aporije. Nije tirjanin mio koje vjere bio, ako je naše vjere, onda je „mudri državnik“ dostojan blagouvlačenija vo dupe, ali ako je tirjanin – u datom slučaju Đukanović – druge (lažne) nacionalnosti, pride i ateista, pa još ako je 570 km daleko, e onda dole s njim.

Lično (kao zle pare) poznajem nekolicinu Srbocnogroraca koji su bili gorljivi Milovci, pa su, kad im Milo nije dao stan (dao bi im on, nego nije imao toliko stanova), prešli kod Novaka (Kilibarde) da bi – kad se Novak uz određenu naknadu remontenegrizovao – prešli, jedni kod Šešelja drugi kod Referendumskog Lopova i preselili se u Beograd, gde im je Milova tirjanija počela padati teže nego dok su grcali pod njenim jarmom.

Ka šta možete i viđeti, pitanje srbocrnogorskog identiteta tesno je povezano sa sa stambenim, novčanim i poslovnim pitanjima, a ponajpre sa vlažnim snom Crnogoraca (svih boja i nacionalnosti) – preseljenjem u prestoni Beograd u kome su Srbi svi i svuda, na kamari, sa prstima saborno uturenim u bratska dupeta.

Inače, skloniji sam da pomislim da Vučić nije nešto naročito oduševljen promenom crnogorskog režima. Jebeš ti taj srpski režim – tako pretpostavljam razmišlja – koji zavisi od dobre volje jednog Albanca, koga bi – saglasno Bećkoviću – srpska omladina „nosila na rukama“… neki cinik je tome dodao i ovo – „da, u masovnu grobnicu u Batajnici“. Ajd, zdravo.