Izveštaj sa glasanja

Premišljao sam se izvesno vreme da li da glas poverim koaliciji Ujedinjena demokratska Srbija (u kojoj je moj favorit GDF) Novoj stranci Zorana Živkovića ili pak PSG-u.

Zna se da kum nije dugme, ali nije to bilo presudno. Na osnovu onog što se babi snilo i nekih spekulativnih parametara procenio sam da Sergej ima najviše šansi da osvoji desetak mandata.

Pokazalo se da sam se zajebao u računu, da mi je procena bila pogrešna, ali šta je drugo politika ako ne niz zajeba u računu i pogrešnih procena iz kojih se (ne, naravno u Srbiji, nego na mestima gde je to i inače običaj) izvlače pouke u čekanju da se tvoj politički protivnik još više zajebe u računu.

Šta sam očekivao od mogućnosti da Sergej – zajedno sa još dve-tri stranke – osvoji četrdesetak poslaničkih mesta? Ništa, brate.

Da uđu u parlament pa da posle gledaju šta će da rade. Eto šta. Tako se to inače radi i na mnogo uređenijim i uljuđenijim mestima jer to šta će neko u političkoj budućnosti raditi ne zavisi samo od toga šta ovaj ili onaj namerava da radi – od toga možda i ponajmanje – nego i od spleta mnoštva nepredvidivih okolnosti.

Srbi su nadaleko poznati po tome što ne vole nepredvidive okolnosti, iako im se stalno događaju nepredvidive, ponekad i nemoguće stvari, koje samo dodatno raspiruju vekovnu težnju ka predvidivosti.

To je, uzgred, glavni razlog zašto svoja izborna poverenja tradicionalno poklanjaju tirjanima sa kojima (prividno) nema iznenađenja i nepredvidivosti. A iznenađenja i nepredvidivosti (prividno) nema zato što uvek ima zejtina i brašna.

Smeo bih se, međutim, zakleti da je Visokom Pobedniku teže pao Sergejev neulazak u Kozačku skupštinu nego meni.

Naša Kozačka skupština odvajkada – a pogotovo u poslednjih osam godina – funkcioniše na principu „dršte lopova“, „pogledajte fašiste“, „zlostavljače žena“ i tako to.

Neurotičarima je najteže da ostanu sami sa sobom. A upravo se to dogodilo Visokom. Na šta će to izaći, ostaje da se vidi.

A dobro – šta kažem?

Kako sam se osećao u izbornoj noći kad su počeli da stižu crni glasi. Eh, kako.

Depresivno, slično kako sam se osećao pre sedamnaest godina na crnu vest da je Đinđić streljan – već sam tada znao kud plovi ovaj brod ludaka – i kako sam se osećao dugi niz godina potom gledajući kako se povelika energija promena razvodnjaca lopovlucima, identitetskim proseravanjima i bekstvom u poslednja utočišta nitkova – populizam i patriotizam.

Pokazalo se – i nastaviće da se pokazuje – da ovo društvo nema ni volju ni kapacitet da se otrgne čemeru, zlobi, tupoumnosti i osionosti u koje je ogrezlo do mere da se horizont više nego ubedljive većine sveo na flašu zejtina i džak brašna.

To je znak da smo ušli u terminalnu fazu izlaska iz istorije i povratka u varvarstvo.