Foto: Stanislav MilojkovićDakle ovako: kao unuk zaklanog Srbina – što je u postjugoslovenskoj Srbiji ono što je u jugoslovenskoj bilo „dete palog borca“, a u sovjetskoj Rusiji „sin poručnika Šmita“ – imam, što rekli pokeraši, „svako pravo“ da se rogušim na bulažnjenja o basnoslovnom broju žrtava ustaških pokolja.
Koji – između mnoštva ostalog – služe za guranje pod tepih jezivih zločina koje nad Srbima nisu počinile ustaše nego – Srbi.
Moja malenkost je imala peh (mada nije usamljen slučaj) da osim što je unuk zaklanog, bude i unuk streljanog Srbina.
Moj deda po ocu bio je žrtva NDH, deda po majci je pao kao žrtva Užičke republike – nabijem je na Sebastian – i uopšte ne sumnjam da bi se – da je priroda udesila da postoje tri dede – našao neko da i tog zakolje/strelja, nepotrebno precrtati.
Čovek, naprosto, nikad ne može imati onoliko deda koliko je balkanska fukara (svih narodnosti i boja) u stanju da pobije.
Cinik bi mogao reći – kad ste se već međusobno masovno streljali (partizani) i klali (četnici), navedite mi bar jedan razlog zašto vas onda i ustaše ne bi klale, pa kad pronađete dobar glup izgovor, recite zašto vam je onoliko koliko je poklano bilo malo nego ste broj žrtava podigli do apsurdnih visina.
Što uoči klanja reko onaj Srbin-velikomučenik – deca (ustaše) su samo radila svoj posao, tj. etnički čistile NDH, a kakav su, pitam ja vas, posao radili Srbi-partizani i od koga su čistili Zapadnu Srbiju, mater im smrdljivu jebem.
Nakon što sam (sa velikim zadovoljstvom) izvršio zakasnelo i (zaludno) majke jebanje prelazimo na teži deo posla – na istraživanje takozvane političke i psihološke pozadine preuveličavanja jasenovačke stradalnosti.
Nalazim da je nesumnjivo najtutumračniji motiv, koji uopšte ne treba potcenjivati, sirotinjska računica – samo nek je više, pa makar i mrtvih, samo nek smo prvi, makar i u broju zaklanih.
Drugi (još tutumračniji) motiv je dibidus pogrešna računica da se iz velikog broja zaklanih može izvući veliki politički kapital, ko biva… pošto smo najstradalnici i najzaklaniji, sledi da nam pripada najviše prava, uključujući i pravo na teritorije na kojima su sahranjeni naši zaklanici.
Sada već prelazimo na teren čistog idiotizma. Samosažaljenje – pogotovo kad je isfolirano – nikada, ali nikada (i nigde) ne izaziva saosećanje i sažaljenje okoline, nego prezir, a gordo puvakanje stradanjima je najkraći put u nova stradanja.
Ima tu još jedan motiv – negovanje zlopamćenja. Pravi broj (ne navodim ga jer je još uvek nepoznat) Srba zaklanih u Jasenovcu – tako su kontali snevači Velike Srbije – neće biti dovoljan za mobilizaciju kad kucne čas, nego daj da ga zapaprimo, da kad kucne čas osvete, Srbadija masovno vostane.
Što se i dogodilo. Srbadija vostala. Epilog: 250.000 Srba proterano iz Hrvatske, nepoznat broj ubijen, oni koji su ostali u Hrvatskoj od konstitutivnog naroda kome se smešila široka autonomija, pretvoreni u zastrašenu nacionalnu manjinu.
Živela Srbija, što rekla Referendumska Lopuža.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
