Jedinstvo u Desanki

Ovaj podstarosni pesnčki pokušaj bio je uvod u priču o skandalu pansrpskih razmera koji je izbio pjesničkim povodom, to jest „izbacivanjem poezije Desanke Maksimović iz programa srbskih škola“, koje se – kako se pokazalo – uopšte nije ni dogodilo, nego su Desankina sočinenija pretumbana iz srednje u osnovnu školu, neke pesme zamenjene drugim ili tako nešto, živo me, uostalom, ne interesuju detalji.

Poenta je – Desanka nije izbačena.

Ali je, fakat, malčice džarnuta, žabokrečina ovdašnje močvare se donekle ustlasala, što je osinje gnezdo čuvara srpskih svetinja i nitkova opšte prakse, koji su vazda na dežurstvu, dovelo u stanje belog patriotskog usijanja.

Snaga histerije i moralne panike bile su tolike da su se javnom lelekanju i naricanju pridružile i neke osobe od integriteta, koje su, pretpostavljma, u strahu od optužbe za izdaju, legle na rudu, a da se prethodno nisu obavestile o pravom stanju stvari.

Mila majko kad je krenulo svesrpsko ibretenije i potraga za krivcem, u kojoj je – kako me obavestiše, nisam lično gledao proser – najdalje otišao nadaleko čuveni ljubitelj poezije i tanana pesnička duša – Čović Nebojša, a.k.a. Ćoki koji je blagoizjavio da je Desanka prorerana po Soroševom ličnom nalogu.

Jedna, možda i pesničkija duša od Čovićeve – takozvana Brnabićka – takođe je pala u amok i sa izrazom licom nemoj da vam „nanu naninu“,. rezolutno blagoizjavila „Desanka ostaje tu gde jeste i tačka“.

Za divno čudo, Brnabićkin se Visoki Šef – takođe pesnička duša – nije udostojio osuti drvlje i kamenje na vandalizovanje Desanke – ili mi je nešto promaklo – što je, ako mi nije promaklo, bila srećna okolnost, jer da jeste, ne bi se Antimaksimovići nanosili glava.

Treba li uopšte reći da su hajku predvodile Večernje novosti, od kojih sam moram priznati, više očekivao.

Kao da im je nacionalni polet malčice splasnuo.

Umesto da objave – kao što su devedesetih, kao ilustraciju pokolja Srba, objavle Predićevu sliku nslikanu u XIX veku – fotomntažu soroševaca koji siluju iz groba netom iskopanu Desanku, zadovoljili su se već usmrdelim nacionalnim bljuvotinama i naricanjima tipa „ko nam ovo radi“ i „do kad će nam ovo raditi“.

Iako se jedva može zamisliti ogromnost razdaljine između poetike Desanke Maksimović i poetike u koju ja spadam, držim da bi ukloniti Desankine pesme iz lektire, vaistinu bio bio bezuman čin, koji se, kao vidimo, nije dogodio.

Ne mogu se u lektiru osnovne, pa ni srednje škole, uturiti Paul Celan i Novca Tadić, to je uzrast koga valja graniti mlekom, da bi stasao za tvrdu hranu i dorastao kupovini gaća od kevlara.