Evo me posle deset godina ponovo u Torontu. Pa kakvi su mi utisci? Dvojaki! Tokom protekle decenije, uprkos zloslutnim predviđanjima vodećih srpskih antiglobalista, liberalni kapitalizam u Kanadi nije propao. Naprotiv, rekao bih da je ojačao. Toronto se onoliko izgradio, ugladio, doterao i sada je još stariji i lepši. Ali sa druge strane – srpski antiglobalisti su u pravu – opšta atmosfera u gradu nije naročita. Naprotiv, poprilično je depresivna. I to ne samo zbog sumornog jesenjeg ambijenta. Svi su nešto namrčeni, nešto zabrinuti, neraspoloženi, ne može se naići na nasmejano lice.
Nekakvi se jurodivci motaju ulicama i žickaju cigarete. A svi – i jurodivi i nejurodivi – jure kao da ih đavoli nose. Vozači nadrndani. Ali je zato – dragi srpski nepušači – princip nepušenja u potpunosti realizovan. Zapališ li igde osim na ulici, a i to ne na svakom mestu, sleduje ti deset godina prinudnog rada.
Pokušavajući da proniknem u razlog sveopšte kanadske potištenosti i depresivnosti, došao sam do zaključka da je to posledica preterane regulisanosti svakodnevnog života. Kuda god da kročiš naići ćeš na table sa raznoraznim natpisima koji vas preopširno i krajnje sitničavo uvode u dubine takvih misterija poput, recimo, parkiranja u garaži. Podugačak je spisak stvari koje se smeju i onih koje se nipošto ne smeju ostaviti u kolima. Čak ni izlazak iz garaže nije prepušten ličnoj inicijativi nego je propisan i nacrtan i čovek nema drugog izbora nego da ga sledi.
Kako vreme prolazi, sve sam uvereniji da aktuelna kriza koja potresa svet nema nikakve veze sa ekonomijom i finansijama, da se tu zapravo radi o globalnom ćorsokaku, da je naša civilizacija, oslonjena i orijentisana isključivo na materijalno, dosegla svoj zenit i da se sve brže urušava. Kako stvari stoje, krizni menadžment se svodi na sve mogućnosti: Ili gotovo sve prepustiti i inerciji i svojim tokovima, kao što to činimo mi u Srbiji, ili gotovo sve držati na okupu pomoću sistema krutih pravila, kao što se čini u Kanadi. U prvom slučaju, na račun standarda i udobnosti, još uvek preostaje izvesna doza spontanosti i individualnosti. U drugom slučaju, udobnost i standard nedovoljna su kompenzacija za gubitak suštinske slobode. Velika je stvar bio onaj Berlinski zid. Oni sa one strane mislili su da su sva zla smeštena na istoku, oni sa istoka mislili su da je zlo na zapadu. Psihološki rasterećeni, svi su uživali u fiktivnosti svojih sloboda dok nekom pametnjakoviću nije palo na pamet da poruši zid i da od čitave planete načini jedno carstvo. Sličnu ideju je imao i Aleksandar Veliki i od te ideje ne bi ništa. A šta će biti od nauma današnjih malih i sve manjih Aleksandara, ostaje da vidimo. Mada to, belćim, neće biti lep prizor.Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
