Jezik treće Srbije

Danas ću lansirati još jednu. Zove se – politička lingvistika seljačkog kolektivizma.

Ali kad bolje razmislim, nisam baš siguran da je moja novonauka sasvim nova.

Neki (vrlo retki) među vama zacelo će znati da je Viktor Klemperer još davnih godina napisao must read knjigu Lingua Tertii Imperii (Jezik Trećeg rajha), u kojoj je između ostalih čuda i pokora pokazao kako je zvanični jezik nacističke Nemačke „preko reči, idioma i rečeničkih struktura koje su se nametale kroz milione ponavljanja i prihvatale mehanički i nesvesno prožeo celu stvarnost“.

„Jezik više nije samo pisao i mislio u moje ime“ – pisao je Klemperer – već je, što sam mu se više prepuštao, sve više diktirao moja osećanja i upravljao celim mojim duhovnim bićem.“

Srbija, srećom, nikada nije imala „visinu“ za nacizam – treba za to mnogo discipline i smisla za organizaciju – ali zato ima tušta i tma pjesničkih, političkih i novidžijskih persona dramatis koji govore i pišu u ime svih nas.

Može se reći da u mainstream politici i novindžiluku drugačijih i nema.

Ako u prolazu pored SANU čujete grohotan smeh, znajte da se to vrapci pod akademskom strehom klibere i jedan drugom dovikuju „vidi onu budalu, eno ga gde po stoti put ponavlja da kolektivizam nije zajedništvo, nego sigurna kuća za totove, lopuže i manipulante.

Kad god, recimo, čujem – a često čujem – „oni su nas klali“, dođem u napast da izgovaraču odalamim šamar i da mu postavim nezgodno pitanje: zašto onda ti nisi zaklan? Fakat je da su ustaše klale (mada su klali i četnici) ali nisu zaklali „sve nas „nego stravičan (nikada ustanovljen) broj konkretnih osoba, po nacionalnosti Srba, sa (nikad popisanim) imenima i prezimenima.

Odvratnost kolektivizma je u samosažaljenju preživelih i svođenju onih koji nisu bili te sreće na anonimnu grupu, koja izvesnu (uglavnom političku) vrednost i važnost dobija samo zahvaljujući činjenici da su bili Srbi, tj. „mi“, tj. „deo nas“, jebo ja nas, što reko Ćopić.

Jedva je nešto manje odvratan aktuelni motivacioni poklič „pobedićemo mi koronu“, što je – osim što je besmislica – dibidus netačno, jer nećemo, nažalost, svi pobediti koronu, mnogi će podleći, što „nas“, naravno, neće sprečiti da upriličimo još jednu veličanstvenu pobedu.

Povod za našu današnju kolumnu bio je naslov – „Zašto nam deca ne znaju srpski“ – zapandrčen na internet sajtu Rotopalanke.

Kao i krle22, Rotopalankin naslov je polovično u pravu.

U pravu je da današanja deca sve lošije govore (pisanje da ne i pominjem) srpski.

Nisam blagoizvoleo uroniti u Rotopalankino objašnjenje zašto je to tako, jer sam osnovano posumnjao da će biti rođeni brat Rotopalankinog objašnjenja zašto „nam“ natalitet opada.

Ne mogodoh da ne pomislim da je to možda zato što Rotopalankine novindžije vide trun jezičkog neznanja u očima dece – koja nisu naša, nego deca konkretnih ljudi – a ne vide brvno polupismenosti u očima svojim.