Jezikositnice

Tim pre što se i u nimalo crnogorskoj okolini Užica, recimo, sekira kaže „œikira“, a presede mi – „preœede mi“. Ima tu još jedna stvar. Ogromna većina onih koji ismevaju projekat Voje Nikčevića zakleti su poklonici Vuka Karadžića koji je srpskom jeziku napravio mnogo veći zulum. I Vuk je, naime, samovoljno „govor prostog naroda“ vaspostavio kao književni jezik i u tom duhu „uprostio“ azbuku. Jeste ovde ograničen prostor, ali pokušaću da jezgrovito dokažem da je i to patka i da je Karadžić zapravo iskomplikovao stvar. Ali ne pre nego što „patriotima“ i teoretičarima zavere ne otkrijem jednu pikanteriju: Vukov pravopis je carskim ukazom, pre nego u Srbiji, ozvaničen kao pismo srpskog naroda u Austrougarskoj monarhiji. Trt, Milojka.

Elem, jeste naš jezik i pravopis u Vukovo doba bio haotičan. Jeste da je prosto vapio za reformom i standardizacijom. Jeste da je trebalo izbaciti višak slova – mnogo glasova se izgubilo tokom vremena – ali zbog čega je pod milim Bogom Vuk izbacio grafeme Â, Á i Ç, to nikada niko neće moći razložno da objasni. Ne treba biti lingvista pa uočiti koliko su glasovne grupe JA, JU i ŠT česte u srpskom jeziku. Sa druge strane, u čemu je sastoji genijalost stapanja slova „L“ i „N“ sa mekim znakovima, što je – grafičari ovo znaju – proizvelo grafem od nezgodnog 1,5 slovnog znaka? Da i ne pominjem „±“ (jat) čijim bi ostankom u azbuci ekavski i ijekavski dijalekti bili izjednačeni, s tim da bi, recimo, reč b®lo Mile Dodik izgovarao „bijelo“, a Boris Tadić „belo“. Sad, to što većina današnjih akademika ni pod pretnjom smrti ne bi bili u stanju da odrede gde ide „jat“, a gde „e“, to je več druga stvar. I sa jezikom nema mnogo veze. Što se da i videti. U tom smislu, sve manju upotrebu ćirilice ja vidim kao osvetu ćirilice same, a ne kao zaveru skovanu u podrumima Vatikana. Pri tom mislim na ćirilicu Ćirila i Metodija koja je butalno i neuko oskrnavljena. Ako razumno odbacimo krv i običajnost kao temelje nacionalnog identiteta (za koji se „patrioti“ toliko brinu), onda preostaje samo jezik iz koga stasava kultura. Kultura sa druge strane bitno određuje politiku i društvene odonose. Tako da je sveopšta društvena i politička konfuzija u savremenoj Srbiji i te kako determinisana Vukovim improvizacijskim i populističkim projektom „uprošćavanja“ koje se, u stvari, pokazalo kao komplikovanje i koje je konačno dovelo do razobručene vladavine prostaštva. I do mnogo gorih stvari. Zamislite samo muke Ruha Antonića koji u potrazi za uzrocima srpskog pakibitija uranja u istraživanje srpske tradicije. Vrati se, veselnik, tamo negde do 1850. i neke. I ni makac dalje. Ne može da pročita ništa iz prve polovine XIX veka, pa sve unazad do početaka serpske slovesnosti. Traži rečnike. Rečnika nema. I tako mast, to jest tradicija, polako ode u propast.