Overlordova zvanična poseta Albaniji, protekla bez žrtava u ljudstvu i materijalu, navela me je da se odam južnoevropskom vizionarstvu i mirotvorstvu, što me ipak neće sprečiti da se uzdržim od uvaljivanja dubara. Idemo odmah in medias res. Tvrdim da balkanski problem nisu teritorije i granice – na ukletom poluostrvu lebensrauma ima napretek – glavni balkanski problem su balkanske glave, tačnije njihov sadržaj, a najtačnije zadrtost koja bi se slikovito ovako mogla opisati: Neka je moje parče zemlje zaparloženo, neka mene za to parče boli Crven Ban, ali to parče zemlje je MOJE i ubiću svakoga ko se drzne da na njega kroči nogom.
Ovde već zalazimo na klizavi teren metafizike koja – pomešana sa politikom – tvori vrlo eksplozivnu smesu.
Sledstveno „odbrana“ Kosova je bila (i ostala) unapred izgubljena bitka ponajvećma zato što ona nikada nije ni bila odbrana jedne teritorije, nego jedne skomračne psihologije. Ili još slikovitije – Kosovo je izgubljeno zato što je bilo NAŠE, što će reći svačije, a ne DRŽAVNO. Slično nama, Srbima, Albanci su narod sklon mitovima krvi i tla, ali su, za razliku od nas Srba, iha-ha trezveniji, a nisu raslabljeni srpskim podelama, niti su nacionalnost poistovetili sa nekom od religija. Onoga trenutka kada su Albanci zaključili da jeNAŠA država, koja nije u stanju da razjuri divlje taksiste sa surčinskog aerodroma niti da zavede red na stadionu JNA, postalo im je jasno da neće biti u stanju da spreči ni otcepljenje. Dobro, de, nije to išlo baš ni tako glatko ni tako brzo kao u tekstu iako se tu – u istorijskim razmerama – radi o samo nekoliko minuta. NAŠA je, međutim, čuvena psihologija uspeh albanske secesije momentalno protumačila kao znak da međunarodna zajednica „voli“ Albance, dočim Srbe „mrzi“; ne kažem, možda je tu neke ljubavi i bilo, ali ako ju je i bilo, onda je ta ljubav bila iz računa. Jer – takođe za razliku od nas Srba – Albance nisu žalili pare da svoju stvar „podmažu“ tamo gde treba, a mi smo se „tamo gde treba“ pojavljivali sa argumentom da je Kosovo NAŠE.
Zašto, zapitaćete se, NAŠI nisu odrešili kesu i i za NAŠU stvar obezbedili podršku moćnih belosvetskih lobija? Zato što su poštenjačine? Ne, dražajši đuturumi, nego zato što su nepoštenjačine. Ovako su kontali: ako damo pare lobistima, kako ćemo ih onda staviti u svoj džep? To stavljanje para u svoj džep -Insajder je pokazao -nije prestalo ni kada je Kosovo proglasilo nezavisnost. A kako stvari stoje, neće ni prestati. Bar ne u dogledno vreme. Može li se tu šta promeniti? Može, naravno, ali prethodno je potrebno promeniti i srpske i albanske glave. Pa će – jednoga dana, ako u te glave iz dupeta dođe saznanje da na ovom svetu postoji samo državna i privatna svojina, a da je NAŠE svačije – moj ambiciozni projekat južnoevropske unije postati stvarnost. Pa taman glavna privredna grana te unije bilo džaba krečenje.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
